Ви сте овде: Home
ПОРТАЛ ПоезијаСРБ
МИНХЕН
Улица дуга, широка, права и пуна људи и буке. Аутомобили јуре, трамваји пиште, а мушкарци, жене и деца, девојке и младићи, старци и бабе, бели, црни, жути, пролазе, играју се и брбљају. Брбљају! То је једна од улица Минхена, у који сам дошла из поткопаоничког села Жилинци, да нађем срећу, да зарадим лову и постанем појам, нешто велико и несагледиво у очима мојих сељана.
"Она је била у Немачкој", причаће се у селу. Намлатила је грдну лову. Она је богата, наклапале би проводаџије. А и лепа је. Дулек. Од ње не би било никакве штете, напротив. А прошлост? Сетили би се неки. Прошлост! Прошлост? Ма ко те пита за прошлост. Младост - лудост, тако је то. Она је сад зрела и паметна. Погледај је, звецка од једрине и дуката. Да Рођо, дуката!
Зовем се Миленија Јанковић. Двадесет ми је година. Нисам ни лепа ни ружна. Млада сам, а то је довољно за кицоше и сеоске ђилкоше. И лакомислена сам, баш лакомислена. Лако подпадам под утицај других. Њихове жеље, лепо срочене у слатке лажи, лако ме занесу и ја пристанем на нешто од чега младе, паметне девојке, беже, па се после кајем. Можда је за то криво моје несрећно детињство, можда и родитељи, а можда и нешто треће, не знам.
Почело је то кад сам узела петнаесту. Ишла сам у осми разред, у школу која је била добрих десетак километра од мог села. Пешачила сам до школе сваког дана, заједно са друговима и другарицама. Једног мајског дана случајно сам остала са Жиком насамо и десило се... Испод једне старе букве, на маховини зеленој ко гуја, постала сам жена. Жика је испричао свом пријатељу Милутину и идуће недеље сам, тобож случајно, остала насамо и са њим. После се то расчуло. Долазили су сви. И старији. И млађи. Балавци и ожењени, момци и деца. А сви су били као деца. Скоро су плакали, удварајући се. Велика деца! Нисам их могла одбити. Ја волим децу.
Улица дуга, широка, права и пуна људи и буке. Аутомобили јуре, трамваји пиште, а мушкарци, жене и деца, девојке и младићи, старци и бабе, бели, црни, жути, пролазе, играју се и брбљају. Брбљају! То је једна од улица Минхена, у који сам дошла из поткопаоничког села Жилинци, да нађем срећу, да зарадим лову и постанем појам, нешто велико и несагледиво у очима мојих сељана.
"Она је била у Немачкој", причаће се у селу. Намлатила је грдну лову. Она је богата, наклапале би проводаџије. А и лепа је. Дулек. Од ње не би било никакве штете, напротив. А прошлост? Сетили би се неки. Прошлост! Прошлост? Ма ко те пита за прошлост. Младост - лудост, тако је то. Она је сад зрела и паметна. Погледај је, звецка од једрине и дуката. Да Рођо, дуката!
Зовем се Миленија Јанковић. Двадесет ми је година. Нисам ни лепа ни ружна. Млада сам, а то је довољно за кицоше и сеоске ђилкоше. И лакомислена сам, баш лакомислена. Лако подпадам под утицај других. Њихове жеље, лепо срочене у слатке лажи, лако ме занесу и ја пристанем на нешто од чега младе, паметне девојке, беже, па се после кајем. Можда је за то криво моје несрећно детињство, можда и родитељи, а можда и нешто треће, не знам.
Почело је то кад сам узела петнаесту. Ишла сам у осми разред, у школу која је била добрих десетак километра од мог села. Пешачила сам до школе сваког дана, заједно са друговима и другарицама. Једног мајског дана случајно сам остала са Жиком насамо и десило се... Испод једне старе букве, на маховини зеленој ко гуја, постала сам жена. Жика је испричао свом пријатељу Милутину и идуће недеље сам, тобож случајно, остала насамо и са њим. После се то расчуло. Долазили су сви. И старији. И млађи. Балавци и ожењени, момци и деца. А сви су били као деца. Скоро су плакали, удварајући се. Велика деца! Нисам их могла одбити. Ја волим децу.
ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА
Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!
Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.
Зато, ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће и спокој после доћи?
Треботин. Село.
Врх брда, што се диже из воде, одмах иза каменог друма, с десне стране, повише Липњака, изљомљен храстовима, украшен брестовима и одатле поглед. Попнеш се на липу, и док пчеле зује око ушију и мириси воде борбу са ваздухом у твојим плућима, погледаш... Пред тобом пукне поглед на камени друм, који кривуда у малој, рачвастој долини Треботинске реке, осваја бржуљке, сужава и проширује, после пљуска нетакнут бео и опран блиста... Даље, у бездану, у измаглици кривуда река, а преко ње беласа село. Треботин.
Рађајућим сунцем обасјано, окупано зеленилом, село. Куће мале, ниске, беле, трепере у душама људи, што зној и крв преточише у рад код богатијих што се кућама истичу. Надничење за ту малу колибу, оазу мира. Зар се морало? Морало се и мора. За врећу брашна цео дан у пољу, а изнад, Сунце без ветра. Куће ипак блистају, своје и неукаљане. Овако из даљине, све су исте, једнако вредне и чисте. У даљини, одмах иза реке, брежуљак израста тек иза зелиних врхова долине. На њему су људи и жене и деца и њиве и стока и гробови предака... Равно и велико, веће од брда и брежуљка, ухваћено у клопку затворене долине, поље на брежуљку. Плац. Све до Мачковца. И пут. Тврђи од државног друма, који кривуда поред Треботинске реке и хвали се лепотом и дужином, јер повезује Крушевац са варошицом испод Копаоника, Александровцом... Пут за Мачковац, све до Западне Мораве... Сеоски пут, пресечен ћупријом, дрвеном и трајном. Испод ње, угрожена песком, нападнута сунцем, узана трака воде, огледало неба.Чиста и топла, напуњена белим мравима деце и сенкама врба, савијеним под теретом година, заустављена браном лика тополиног, лењо кривуда између свеже засечених обала.
Село и живот. Тежак, али живот.
Сиђеш, спустиш се на траву и маховину, липу оставиш пчелама и сунцу, па пођеш између трулих пањева и печурки и оштрих шибљика леске и дрена. Лице се зацрвени од живота. Плућа бујају од свежине измешаних мириса и усковитланих осећања. Шта лепше од тога?
Живот? Па то је живот! А сад, шта? Рат! Позив, наредба за одлазак на зборно место, на вежбу - у рат!
Лежи на тавану, влажан од мисли и зноја. Сам. Побегао у космос тишине у зору. У рат! Проклета влада, гад Хитлер, не могу... Куд ће деца, жена? Шта с њима? Скапаће од глади. Шта ако умрем? Глава, нарасла као после смрти хиљаду пчела, уморна, посустала, тражи решење, а њега нема. Глава, наслоњена на нарамак сена, престаје да мисли. Сено мирише летом и доноси чари живота прошлог. Напољу, испод стреха, у поразу ноћи, снег и мраз склопили пакт против пролећа.
Април. Јабуке, шљиве, крушке... Процветале. Узалуд.
Он се надао, маштао, био убеђен. Узалуд! Бољи живот. Не може? Није му суђено.
Рат!
Борба! За кога. За краља, који ће побећи. Не! За земљу. За децу. Нема сврхе! Сила је Хитлер. Сила. Можда... Можда неће рат. Можда... Црвенило иза облака испуни празнину мисли, увуче се полако испод стрехе и отера таму у ћошкове.
Маринко Савић, пробуђен изненада у стварност, подиже главу и седе.
Све је истина, нема можда! Рат ће... Храбро! Плашим се... Кога? За кога? Нека погинем. Шта ће деца? Неће ме ни запамтити!
Старе стубе, дотрајале, ипак ојачане ледом нове и боље, шкрипе под теретом младости. Тридесет му је година. Млад, снажан, бркајлија. Сила. Живот у њему, пред њим. Снажне ноге полако додирују земљу - камен и тело, згрчено мразом излази на светло магли. Снажан је. Руке испуниле капут од грубог сукна, опуштене низ тело, шаке стиснуте у песнице. Лице лепо и окрутно, не разазнаје се од магле и зноја, коса црна нестала у шајкачи. Иде одлучно. Лед у барицима, дело ноћашњег мраза, пуцкета под теретом 85 кила. Отвара, прескочивши три степеника напуклог прага, спољна врата чакмаре. Студен уђе пре њега у собу испуњену присуством сина, ћерке и мајке му. Мајка хрче...
Опростићу се, рећи им довиђења. Нећу будити децу. Најслађи сан. Кад могу, нек спавају. Прилази дрвеној постељи у углу. Мајка хрче. Спава. У зору је заспала. Старица. Мислила је о мени. О рату.
Узима руком крај губера и нежно, као да је дете, покрива је. Онда погледа децу у другом углу кревета. Загрљена, окренута једно другом, сањају.
Брат и сестра. Син и ћерка. Шта ће са њима бити?
Две сузе, свака у другом оку, топе зној непреспаване ноћи. Да заплаче би.
Можда их нећу видети више. Ох, задњи пут је данас у зору, пред пут у смрт. Не! Није истина. Морам живети.
Гледа их дуго, непомичан. Сваки део тела, откривен им у борби против вампира сна, анализира, ствара слику у мозгу за незаборав, само смрћу уништиву. Петао залупа крилима да би се угрејао и запева. Мраз заледи звук.
Он се трже и пође жени. Можда задњи пут са њом. А она је жена. "Ако погинем, други ће бити отац мојој деци. Жене су такве, увек пронађу другог. Не могу без човека. Слабе су оне... Или прејаке. Ох"! Приђе постељи смештеној у тами угла, одмах испод белине окреченог плафона. Све је бело. И кревет и зид и покривачи и њена кошуља, свеже опрана, баш због њега и његовог задњег спавања на белини тела, испод ње. Све је бело и чисто, сем његових мисли. Тоне. Пре него крене у неизвесност кратке и пролазне среће тренутка, баци поглед у мозаик прошлости, који му хара мозгом... Виде своју младост. Осмех му озари лице, истеран радошћу сећања откри белину зуба, здравих и јаких... Очи се склопише од дубине напрезања, да пробију копрену зборава која потискује сећање на лепе тренутке младости и Миринко се удави у успомене.
Врх брда, што се диже из воде, одмах иза каменог друма, с десне стране, повише Липњака, изљомљен храстовима, украшен брестовима и одатле поглед. Попнеш се на липу, и док пчеле зује око ушију и мириси воде борбу са ваздухом у твојим плућима, погледаш... Пред тобом пукне поглед на камени друм, који кривуда у малој, рачвастој долини Треботинске реке, осваја бржуљке, сужава и проширује, после пљуска нетакнут бео и опран блиста... Даље, у бездану, у измаглици кривуда река, а преко ње беласа село. Треботин.
Рађајућим сунцем обасјано, окупано зеленилом, село. Куће мале, ниске, беле, трепере у душама људи, што зној и крв преточише у рад код богатијих што се кућама истичу. Надничење за ту малу колибу, оазу мира. Зар се морало? Морало се и мора. За врећу брашна цео дан у пољу, а изнад, Сунце без ветра. Куће ипак блистају, своје и неукаљане. Овако из даљине, све су исте, једнако вредне и чисте. У даљини, одмах иза реке, брежуљак израста тек иза зелиних врхова долине. На њему су људи и жене и деца и њиве и стока и гробови предака... Равно и велико, веће од брда и брежуљка, ухваћено у клопку затворене долине, поље на брежуљку. Плац. Све до Мачковца. И пут. Тврђи од државног друма, који кривуда поред Треботинске реке и хвали се лепотом и дужином, јер повезује Крушевац са варошицом испод Копаоника, Александровцом... Пут за Мачковац, све до Западне Мораве... Сеоски пут, пресечен ћупријом, дрвеном и трајном. Испод ње, угрожена песком, нападнута сунцем, узана трака воде, огледало неба.Чиста и топла, напуњена белим мравима деце и сенкама врба, савијеним под теретом година, заустављена браном лика тополиног, лењо кривуда између свеже засечених обала.
Село и живот. Тежак, али живот.
Сиђеш, спустиш се на траву и маховину, липу оставиш пчелама и сунцу, па пођеш између трулих пањева и печурки и оштрих шибљика леске и дрена. Лице се зацрвени од живота. Плућа бујају од свежине измешаних мириса и усковитланих осећања. Шта лепше од тога?
Живот? Па то је живот! А сад, шта? Рат! Позив, наредба за одлазак на зборно место, на вежбу - у рат!
Лежи на тавану, влажан од мисли и зноја. Сам. Побегао у космос тишине у зору. У рат! Проклета влада, гад Хитлер, не могу... Куд ће деца, жена? Шта с њима? Скапаће од глади. Шта ако умрем? Глава, нарасла као после смрти хиљаду пчела, уморна, посустала, тражи решење, а њега нема. Глава, наслоњена на нарамак сена, престаје да мисли. Сено мирише летом и доноси чари живота прошлог. Напољу, испод стреха, у поразу ноћи, снег и мраз склопили пакт против пролећа.
Април. Јабуке, шљиве, крушке... Процветале. Узалуд.
Он се надао, маштао, био убеђен. Узалуд! Бољи живот. Не може? Није му суђено.
Рат!
Борба! За кога. За краља, који ће побећи. Не! За земљу. За децу. Нема сврхе! Сила је Хитлер. Сила. Можда... Можда неће рат. Можда... Црвенило иза облака испуни празнину мисли, увуче се полако испод стрехе и отера таму у ћошкове.
Маринко Савић, пробуђен изненада у стварност, подиже главу и седе.
Све је истина, нема можда! Рат ће... Храбро! Плашим се... Кога? За кога? Нека погинем. Шта ће деца? Неће ме ни запамтити!
Старе стубе, дотрајале, ипак ојачане ледом нове и боље, шкрипе под теретом младости. Тридесет му је година. Млад, снажан, бркајлија. Сила. Живот у њему, пред њим. Снажне ноге полако додирују земљу - камен и тело, згрчено мразом излази на светло магли. Снажан је. Руке испуниле капут од грубог сукна, опуштене низ тело, шаке стиснуте у песнице. Лице лепо и окрутно, не разазнаје се од магле и зноја, коса црна нестала у шајкачи. Иде одлучно. Лед у барицима, дело ноћашњег мраза, пуцкета под теретом 85 кила. Отвара, прескочивши три степеника напуклог прага, спољна врата чакмаре. Студен уђе пре њега у собу испуњену присуством сина, ћерке и мајке му. Мајка хрче...
Опростићу се, рећи им довиђења. Нећу будити децу. Најслађи сан. Кад могу, нек спавају. Прилази дрвеној постељи у углу. Мајка хрче. Спава. У зору је заспала. Старица. Мислила је о мени. О рату.
Узима руком крај губера и нежно, као да је дете, покрива је. Онда погледа децу у другом углу кревета. Загрљена, окренута једно другом, сањају.
Брат и сестра. Син и ћерка. Шта ће са њима бити?
Две сузе, свака у другом оку, топе зној непреспаване ноћи. Да заплаче би.
Можда их нећу видети више. Ох, задњи пут је данас у зору, пред пут у смрт. Не! Није истина. Морам живети.
Гледа их дуго, непомичан. Сваки део тела, откривен им у борби против вампира сна, анализира, ствара слику у мозгу за незаборав, само смрћу уништиву. Петао залупа крилима да би се угрејао и запева. Мраз заледи звук.
Он се трже и пође жени. Можда задњи пут са њом. А она је жена. "Ако погинем, други ће бити отац мојој деци. Жене су такве, увек пронађу другог. Не могу без човека. Слабе су оне... Или прејаке. Ох"! Приђе постељи смештеној у тами угла, одмах испод белине окреченог плафона. Све је бело. И кревет и зид и покривачи и њена кошуља, свеже опрана, баш због њега и његовог задњег спавања на белини тела, испод ње. Све је бело и чисто, сем његових мисли. Тоне. Пре него крене у неизвесност кратке и пролазне среће тренутка, баци поглед у мозаик прошлости, који му хара мозгом... Виде своју младост. Осмех му озари лице, истеран радошћу сећања откри белину зуба, здравих и јаких... Очи се склопише од дубине напрезања, да пробију копрену зборава која потискује сећање на лепе тренутке младости и Миринко се удави у успомене.
ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО
Јовану Дашићу
Ново је доба,
све се тако брзо мења!
Зашто и ти полетео не би?
Тај рулет, црно или црвено,
окреће се и у теби.
Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!
Нек брод са роботима, одлети
у свој виртуелни свет мали.
Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?
Ошишај се зато на нулу
и зажмури…
Живот ти из дана у дан
неосетно цури.
Обриј главу,
снове потисни.
Урежи крст на чело
и слободно врисни!
Нек урлик заледи васиону,
нек пукне зора.
Ти ниси још на том броду,
али укрцати се мораш.
све се тако брзо мења!
Зашто и ти полетео не би?
Тај рулет, црно или црвено,
окреће се и у теби.
Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!
Нек брод са роботима, одлети
у свој виртуелни свет мали.
Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?
Ошишај се зато на нулу
и зажмури…
Живот ти из дана у дан
неосетно цури.
Обриј главу,
снове потисни.
Урежи крст на чело
и слободно врисни!
Нек урлик заледи васиону,
нек пукне зора.
Ти ниси још на том броду,
али укрцати се мораш.
“Беловодска розета” архитекти др Предрагу Пеђи Ристићу
На вечерашењм (15.07.2017.) завршном делу 42. културне манифестација „Беловодска розета“, уручена је награда овогодишњем лауреату - проф. др Предрагу Пеђи Ристићу. Розету му је уручила заменик градоначелника Весна Лазаревић. Пред препуним амфитеатром на отвореном у центру Беле Воде, беседу о проф. др Предрагу Пеђи Ристићу је говорио Душан Миловановић, историчар уметности. Пригодан културно-уметнички програм, поред осталих, извели су и Милан Милићевић - „Прва хармоника“ у Сокобањи, Дајана Ђокић - победник Фестивала фрулаша у Прислоници, КУД „Копаоничка фрула“ из Бруса, Лука Мирковски из Трстеника, Марија Стругар из Крушевца, оркестар Дуце Пејчића из Крушевца...
На вечерашењм (15.07.2017.) завршном делу 42. културне манифестација „Беловодска розета“, уручена је награда овогодишњем лауреату - проф. др Предрагу Пеђи Ристићу. Розету му је уручила заменик градоначелника Весна Лазаревић. Пред препуним амфитеатром на отвореном у центру Беле Воде, беседу о проф. др Предрагу Пеђи Ристићу је говорио Душан Миловановић, историчар уметности. Пригодан културно-уметнички програм, поред осталих, извели су и Милан Милићевић - „Прва хармоника“ у Сокобањи, Дајана Ђокић - победник Фестивала фрулаша у Прислоници, КУД „Копаоничка фрула“ из Бруса, Лука Мирковски из Трстеника, Марија Стругар из Крушевца, оркестар Дуце Пејчића из Крушевца...
Заменик градоначелника Весна Лазаревић, поздравивши присутне и овогодишњег славодобитника, изразила је велико задовољство што може да уручи признање врсном уметнику и градитељу. „Овакви људи су пронели славу Србије, славу православља, а на та дела сви морамо бити поносни.“, рекла је између осталог заменик градоначелника. Након примљене награде, проф. др Предраг Пеђа Ристић прво се захвалио Граду Крушевцу и организаторима манифестације што је доспео у круг досадашњих добитника. „Бити у овако одабраном друштву досад награђених је велики успех. Осећам велику радост што се мој рад цени, што се сагледао читав рад током моје каријере“.
Манифестацији су присуствовали Народни посланик др Драгана Баришић, градски већник др Велибор Лазаревић, помоћник градоначелника за друштвене делатности др Јелена Милановић, заменик секретара Скупштине града Јасмина Михајловић, директори јавних предузећа и установа...
Удружење песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу је присуствовало овом значајном догађају у саставу Љубодраг Обрадовић - председник Удружења, Светлана Ђурђевић - заменик председника, Мирослав Мића Живановић - председник оснивачке скупштине и Братислав Спасојевић - члан. Тако је подржана сама манифестација БЕЛОВОДСКА РОЗЕТА, а и све културне активности активности које вредни Беловођани релизују у теку целе године.
Проф. др Предраг Пеђа Ристић и заменик градоначелника Весна Лазаревић
Беловодска розета у правим рукама
Jom Webplayer - Search
In order to view this object you need Flash Player 9+ support!
Оригинално песничко стваралаштво...
Сарадња са Књижевним клубовима...
Издавачка делатност...
Ширење поезије...
Дружење песника...