Ви сте овде: Home
ПОРТАЛ ПоезијаСРБ
ОТИШЛИ СУ…
Отишли су многи наши,
отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом жал да подели.
Отишле су наше снаше
и одвеле ближње своје.
Што је скупо, то се плаћа!
Судбину и мени кроје.
Остале су празне куће
и дворишта у корову.
А огњиште није вруће
и не пече нико проју.
Ветрови селом дувају,
на крову цреп се ломи.
Пси за газдом завијају,
нема никог’ да их удоми.
Заруделе трешње ране,
нема никог’ да их бере.
На њих слећу само вране,
нема оних што им бране.
Њиве неоране стоје,
све је парлог и врзина.
Блата се путеви боје,
све нас чека зла судбина.
Oпустело моје село,
док поглед може да допре.
Прође понекад опело,
кад у селу неко умре.
Отишли су многи наши,
Отишли су у свет бели.
Нико се никад не враћа,
са селом бол да подели.
Док се они тамо куће,
кости предака их зову.
Да обнове земљу своју
и узору бразду нову.
све је парлог и врзина.
Блата се путеви боје,
све нас чека зла судбина.
Oпустело моје село,
док поглед може да допре.
Прође понекад опело,
кад у селу неко умре.
Отишли су многи наши,
Отишли су у свет бели.
Нико се никад не враћа,
са селом бол да подели.
Док се они тамо куће,
кости предака их зову.
Да обнове земљу своју
и узору бразду нову.
© Љубодраг Обрадовић
На почетку (а и на крају) овог чланка можете преслушати и аудио верзију песме ОТИШЛИ СУ из књиге ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО Љубодрага Обрадовића, као и 3 народне песме у извођењу вокалних солисткиња Јоване Обрадовић и Кристине Дамњановић уз пратњу хармоникаша Илије Обрадовића на хармоници. Књигу ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО Љубодрага Обрадовића можете поручити на линку поезија.срб
КОЛИКО МУКА
Колико мука још да издржимо.
Колико суза мајке да пролију.
Облаци свест би да покрију,
а за слободу ми се боримо.
Сви имамо своје снове
и знамо да их имају и други.
Слобода сад свако биће зове,
за слободом данас свако жуди.
Колико ветра још да продува,
колико олуја да протутњи.
Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.
© Љубодраг Обрадовић
ЈАСНОЋА
Покошеним ливадама шетам
и сам покошен животом.
Ветар сам,
здробљен костурима дрвећа.
Мрав сам,
а сплав ме носи,
туђом руком вођен,
у царства непознатих страхота.
Луд сам скоро
и сит догађаја лажних,
у свету лажном,
где подлаци лижу чизме подлацима
и добро пролазе.
Где поштене кичме
и кад искривљене мoлe,
шут у задњицу добију
и ништа више.
Сит сам живота,
а сено тако заносно мирише
и питања нова намеће.
Аутор слике Дијана Обрадовић
ТРАГ СВЕТЛОСТИ
Иза гора и долова,
иза свести и савести,
иза сећања и бола,
траг светлости...
Осмех на лицу,
у очима сјај.
Узлет у птицу,
узлет у бескрај.
Све за народ,
за себе ништа!
Никад горд,
увек оптимиста!
ПЕСМА О ВАЗДУХУ
Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота џукци се провлаче.
Зима је. И мраз понекад прија,
ситне ствари понекад много значе.
У соби хладној мирише јад,
испод стрехе суши паприку мраз…
Носталгија мути мозак - бити млад увек,
не дати никад отказ…
Схвати се у хладној соби истина
тек кад се запали камин.
Постоје и друге, није она једина.
Са њом сам само хтео да испаднем фин.
Зима је, провлаче се џукци селом.
Био сам луд тад, сад је и то јасно.
Весело гори дрво, смешим се и ја весело,
све што прође, само је било опасно.
Jom Webplayer - Search
In order to view this object you need Flash Player 9+ support!
Оригинално песничко стваралаштво...
Сарадња са Књижевним клубовима...
Издавачка делатност...
Ширење поезије...
Дружење песника...