ЈАСНОЋА

 


ЈАСНОЋА



Покошеним ливадама шетам
и сам покошен животом.

Ветар сам,
здробљен костурима дрвећа.
Мрав сам,
а сплав ме носи,
туђом руком вођен,
у царства непознатих страхота.
Луд сам скоро
и сит догађаја лажних,
у свету лажном,
где подлаци лижу чизме подлацима
и добро пролазе.
Где поштене кичме
и кад искривљене мoлe,
шут у задњицу добију
и ништа више.
Сит сам живота,
а сено тако заносно мирише
и питања нова намеће.

Смисао?
Да ли га има?
Живот има дражи?
Циљеви постоје?
Надај се, надај,
поштена душо.
И дођи, похвали се,
кад будеш чуо,
да твоја сорта
и твоје братсво,
насмејани шетају.

Идем.
Мирише сено.
Ратови, свађе, чему?
Због досаде силних, ваљда.
Идем.
Паук грозну мрежу плете,
а жеља расте,
стање да променим.

Живот има дражи!
Циљеви постоје!
Надај се, надај,
поштењаче мој.

Идем.

Сад ми је све јасно;
и да мртви виде
и да живи
слепоћу прижељкују.

Идем.

И јасноћа је случајност.
Да нисам
у задњи час одгурнут
и сад би сматрао
да је поштење врлина.

Идем.

Све ми је јасно.
И да трава мртви мирис шири...
И да гром гађа поштено...
И да лаж и случајност на гозби...

Идем.
Сад ми је све јасно.
И да се добро не гледа,
не примећије
и лако заборавља,
а зло памти.
И да подлаци ти чине зло,
претварајући се
да ти праве услугу,
па очекују захвалност.
Ако им огорчен,
непажњом узвратиш,
знају и да се увреде.

Садам на клупу.
Сељанка грабуља сено.

Мириси, изгребани плачу...

Сећања на прокоцкану прошлост.
Сад није време за романтику.
Сад ме погледи прже,
желећи да ме загреју.
Сад ме спутаног држе
и иза леђа ми се смеју,
мислећи да сам будала,
а ја само седим и гледам
и све ми је јасно.

Нарочито, да ништа

променити не могу.


Самобор, 1973. године.

© Љубодраг Обрадовић