НЕМАМ...

Немам паре да ти купим ни бициклу.
Видим круг дима што се врти.
Снови су бледи и уз сву вику.
Људи са стране увек су шкрти.

Немам мира због тебе,
виђам ноћу чудне ствари.
Срце, клошар стари, све бележи,
док немоћно, од истине бежи.

Немам више занос да те пратим.
Године су прошле, дим је у машти.
Наш се живот из дана у дан крати,
а твоје мисли, још су у цветној башти.

Немам ноћас ни вина
и не могу да те заборавим.
Како је чудна и болна истина
у осмеху месеца. Сан на јави.

Немам више илузије и не дрхтим.
Снови су бледи и уз сву вику.
Ноћас су сви осећаји крхки,
ноћас је све стакло
и јасно, цепам слику.

Немам више ништа,
ни за тебе, ни за себе ни за себе.
Мој мир је моја опсесија.
Ноћас ми срце само зебе;
и после нас месец
ће да дрхти и да сија.

Немам паре да ти купим ни бициклу.
Јасно видим круг дима који се врти.
Снови су нада и при задњем крику,
а људи, много, много крти.

© Љубодраг Обрадовић