^На врх стране
foto1 foto2 foto3 foto4 foto5

hair saloonПоштовани песници и посетиоци, ја сам Љубодраг Обрадовић. Уредник сам овог сајта и председник Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ. Овде можете прочитати изводе из моје биографије и моју одабрану поезију... Многи песници мисле да се поезијом може мењати свет, а ја се надам се да ћемо на Порталу ПоезијаСРБ то заједно и чинити...

ПоезијаСРБ
pesnik@poezija.rs

Проза

Записи о Треботину, рату и још по нечему...

 
Треботин. Село.

Врх брда, што се диже из воде, одмах иза каменог друма, с десне стране, повише Липњака, изљомљен храстовима, украшен брестовима и одатле поглед. Попнеш се на липу, и док пчеле зује око ушију и мириси воде борбу са ваздухом у твојим плућима, погледаш... Пред тобом пукне поглед на камени друм, који кривуда у малој, рачвастој долини Треботинске реке, осваја бржуљке, сужава и проширује, после пљуска нетакнут бео и опран блиста... Даље, у бездану, у измаглици кривуда река, а преко ње  беласа село. Треботин. 

Рађајућим сунцем обасјано, окупано зеленилом, село. Куће мале, ниске, беле, трепере у душама људи, што зној и крв преточише у рад код богатијих што се кућама истичу. Надничење за ту малу колибу, оазу мира. Зар се морало? Морало се и мора. За врећу брашна цео дан у пољу, а изнад, Сунце без ветра. Куће ипак блистају, своје и неукаљане. Овако из даљине, све су исте, једнако вредне и чисте. У даљини, одмах иза реке, брежуљак израста тек иза зелиних врхова долине. На њему су људи и жене и деца и њиве и стока и гробови предака... Равно и велико, веће од брда и брежуљка, ухваћено у клопку затворене долине, поље на брежуљку. Плац. Све до Мачковца. И пут. Тврђи од државног друма, који кривуда поред Треботинске реке и хвали се лепотом и дужином, јер повезује  Крушевац са варошицом испод Копаоника, Александровцом... Пут за Мачковац, све до Западне Мораве... Сеоски пут, пресечен ћупријом, дрвеном и трајном. Испод ње, угрожена песком, нападнута сунцем, узана трака воде, огледало неба.Чиста и топла, напуњена белим мравима деце и сенкама врба, савијеним под теретом година, заустављена браном лика тополиног, лењо кривуда између свеже засечених обала.

Село и живот. Тежак, али живот.

Сиђеш, спустиш се на траву и маховину, липу оставиш пчелама и сунцу, па пођеш између трулих пањева и печурки и оштрих шибљика леске и дрена. Лице се зацрвени од живота. Плућа бујају од свежине измешаних мириса и усковитланих осећања. Шта лепше од тога?

Живот? Па то је живот! А сад, шта? Рат! Позив, наредба за одлазак на зборно место, на вежбу - у рат!

Лежи на тавану, влажан од мисли и зноја. Сам. Побегао у космос тишине у зору. У рат! Проклета влада, гад Хитлер, не могу... Куд ће деца, жена? Шта с њима? Скапаће од глади. Шта ако умрем? Глава, нарасла као после смрти хиљаду пчела, уморна, посустала, тражи решење, а њега нема. Глава, наслоњена на нарамак сена, престаје да мисли. Сено мирише летом и доноси чари живота прошлог. Напољу, испод стреха, у поразу ноћи, снег и мраз склопили пакт против пролећа.

Април. Јабуке, шљиве, крушке... Процветале. Узалуд.

Он се надао, маштао, био убеђен. Узалуд! Бољи живот. Не може? Није му суђено.

Рат!

Борба! За кога. За краља, који ће побећи. Не! За земљу. За децу. Нема сврхе! Сила је Хитлер. Сила. Можда... Можда неће рат. Можда... Црвенило иза облака испуни празнину мисли, увуче се полако испод стрехе и отера таму у ћошкове.

Маринко Савић, пробуђен изненада у стварност, подиже главу и седе.

Све је истина, нема можда! Рат ће... Храбро! Плашим се... Кога? За кога? Нека погинем. Шта ће деца? Неће ме ни запамтити!

Старе стубе, дотрајале, ипак ојачане ледом нове и боље, шкрипе под теретом младости. Тридесет му је година. Млад, снажан, бркајлија. Сила. Живот у њему, пред њим. Снажне ноге полако додирују земљу - камен и тело, згрчено мразом излази на светло магли. Снажан је. Руке испуниле капут од грубог сукна, опуштене низ тело, шаке стиснуте у песнице. Лице лепо и окрутно, не разазнаје се од магле и зноја, коса црна нестала у шајкачи. Иде одлучно. Лед у барицима, дело ноћашњег мраза, пуцкета под теретом 85 кила. Отвара, прескочивши три степеника напуклог прага, спољна врата чакмаре. Студен уђе пре њега у собу испуњену присуством сина, ћерке и мајке му. Мајка хрче...

Опростићу се, рећи им довиђења. Нећу будити децу. Најслађи сан. Кад могу, нек спавају. Прилази дрвеној постељи у углу. Мајка хрче. Спава. У зору је заспала. Старица. Мислила је о мени. О рату.

Узима руком крај губера и нежно, као да је дете, покрива је. Онда погледа децу у другом углу кревета. Загрљена, окренута једно другом, сањају.

Брат и сестра. Син и ћерка. Шта ће са њима бити?

Две сузе, свака у другом оку, топе зној непреспаване ноћи. Да заплаче би.

Можда их нећу видети више. Ох, задњи пут је данас у зору, пред пут у смрт. Не! Није истина. Морам живети.

Гледа их дуго, непомичан. Сваки део тела, откривен им у борби против вампира сна, анализира, ствара слику у мозгу за незаборав, само смрћу уништиву. Петао залупа крилима да би се угрејао и запева. Мраз заледи звук.

Он се трже и пође жени. Можда задњи пут са њом. А она је жена. "Ако погинем, други ће бити отац мојој деци. Жене су такве, увек пронађу другог. Не могу без човека. Слабе су оне... Или прејаке. Ох"! Приђе постељи смештеној у тами угла, одмах испод белине окреченог плафона. Све је бело. И кревет и зид и покривачи и њена кошуља, свеже опрана, баш због њега и његовог задњег спавања на белини тела, испод ње. Све је бело и чисто, сем његових мисли. Тоне. Пре него крене у неизвесност кратке и пролазне среће тренутка, баци поглед у мозаик прошлости, који му хара мозгом... Виде своју младост. Осмех му озари лице, истеран радошћу сећања откри белину зуба, здравих и јаких... Очи се  склопише од дубине напрезања, да пробију копрену зборава која потискује сећање на лепе тренутке младости и Миринко се удави у успомене.

Река протиче новим коритом, недавно усеченим у плодне делове мајке земље. Топољаци и врбаци пустили корење у несигурне обале, које пред стихијом беже, остављајући стабла дрвећа гневу реке у пролеће, кад небо заплаче, жалећи за прохујалом зимом... Али сад је лето. Обале су пусте, од заласка до рађања до сунца. Ноћ је сувише кратка за  Маринка  Савића. Лежи на роси у зору. Испод њега трава, мека и зелена, освојила цео пропланак што се усекао између врбака и топола. С леве стране, у његовом наручју, угрејана жаром љубави, нага девојка. Хладно је на пропланку у рану зору, али топло је у срцима љубавника. Свиће неприметно. Звезде гаси даљина. Месец бежи од сунца, нестаје полако. Светли див у даљини, раширио уста и гризе комад по комад помрчине. Зраци, широки при врху, блистају и обасјавају жртву, ноћ. Светлост полако обасјава крадљивце среће, љубави, живота... Живнуше, свесни самоће, кратке за њих, јер сад ће сунце размилети људе. Сад ће, тек што није. Најавише га петлови, пробуђени плачом месеца. Морам уживати! Руке му пронађоше дугу косу девојачку, први пут миловану. "Дођи, прошапта", плашећи се да не уплаши таму. Ако побегне, доћи ће сунце и људи, доћи ће растанак до нове ноћи. Девојка подиже руке са траве и поклони ми белину груди и свежину тела. Славуј запева песму љубави...

Сласт му прену мозак, дрхтавица отвори очи у стварност, . Он се трже крај постеље. "Шта чекам", помисли. И пође да је ломи, да сади. Можда ће нешто израсти. Софија га дочека као њива, топла и свесна. Извежбаним покретима одбаци непотребно са ње и њега. Обоје засијаше наги, преломљени као сенке у пољупцу што живот значи. Кревет задрхта. Маринкове хладне руке, почеше да се греју на њеним дојкама. Она рашири ноге, високо у зраку и отвори се за његове налете, што двоје спајају у једно. Продире у њу, прво полако, уживајући, а онда нагло у дубину. "То, то... Дубље, ох дубље" јеца. Зноји се од сласти. Примила га дубоко, укљештила између ногу и не пушта. Кревет шкрипи! Ломи га, ломи и он њу. Ломи и ужива. Крв би да прокључа, потпаљена жаром задњег спајања, пред пут у незвесност рата. Постеља му мека, њено помамно тело. Дојке бујне, а чврсте, нестају му у рукама. Руке се греју. Стомак складна линија. "Као да није родила, иако ради напорно, за мене је очувана". Кревет дрхти, само што не пукне. Грч их опусти. Одлетеше у рајске висине у истом трену. Остаде у њој, дуго, дуго с уживањем. Предахну на кратко, па започе поново да открива зору. Баш је топла, врела. Дојке јој набрекле и црвене. А кукови податни, меша заносно. Љуби јој сваки део тела. Гризе јој црвенило јабука зрелих и сочних. Продире опет у зору, опет нову непознату... Она се измигољи на кратко и окрену му леђа. Полулопте заблисташе као да су од седефа. Он се промешкољи мало и утера јој га поново, до јаја. Она јаукну "То, то... Само тако" и замеша куковима, мека и податна. Само за њега. Сад и можда никад више... Обоје убрзаше. Опусти их грч... Леже на леђима, знојави од страсти љубавне... Она преде... "Дођи још једном, ко зна кад ћемо опет". А бедра топла, влажна, раширена... Део себе преточи у снагу тог уласка у нову зору, па се вину ниско изнад тела ка дојкама... Једну стеже да се прихвати зубима, другу милује руком, а она га опет понесе у свет својих тајни...

После, Маринко устаде и препорођен поче да се обалачи. Навуче чакшире сукнене, обу опанке пуне плеве од сена... Обуче и капут, такође сукнени, закопча га, а поглед никако да одвоји од Софијиног тела, његове постеље до малочас, што се диже и спушта све спорије, освежено ваздухом који полако гаси врелину крви у набреклим жилама. "За десетак дана други ће ме заменити", проће му кроз главу."И ако ће... Види само каква је. Расна. Многи ће се отимати. Већину ће сломити, баш ко мене. Нека је"...

"Маринко! Хеј Маринко" прену га глас са капије, слаб од проласка кроз маглу и стакло. Узе, журећи, шајкачу, покри Софијино наго тело чаршавом и пође на капију, ка другу из села, који га тамо чека да пођу у рат... "Софија је лепо име, исто као и она, баш јој одговара" помисли и пође. Кратко се задржа у кујни. Пољуби сина, ћерку и мајку и прошапта: "Довиђења Нано,  довиђења Марија, довиђења Илија" и продужи напоље у маглу и неизвесност. На прагу се окрену и погледа још једном, тако драга му лица. "Не, они не спавају, они плачу", помисли. "Сузе, видим сузе"... Побеже нагло, залупивши врата мразу пред носом. У соби оста  део њега, а он безвољно пође другу, корак ближе рату, можда и смрти.

"Де си досад" пита га тихо друг и сам тужан. "Није те ваљда жена спетљала"? Бора Кнежевић, мало нижи од Маринка, а исто тако набијен и снажан, увек жели да је весео, па и сад, али му то баш и не полази за руком. Један је од малобројних пријатеља, чије је срце, увек ћутљиви Маринко, успео да освоји својом добротом и ненаметљивим понашањем. "Па јесте, био сам код жене", промрмља Маринко пријатељу на уво, бојећи се ваљда да магла не чује и неком исприча. "Све ме страх, ти ниси бежао, од себе самог, жени". Бора га потапша по рамену и они загрљени, као некад код оваца, пођоше у маглу.

***

Капиџија, село на пет километара од Крушевца. База за војску без оружја, дочека Маринка и Бору и прими их у своје окриље. Највећа зграда, раније школа у селу, одређен аје да их склони од напада касне зиме и погледа увек радозналих сељака. Маринко и Бора уђоше у собичак, одвојен зидом и стакленим вратима од учионица и ходника и јавише се једином официру. Маринко лупи опанком о опанак, укипи се и султира: "Војник Маринко Савић, војна пошта 153, стигао по позиву"... "Боље да ниси ни дошао", промрмља официр. "Али кад си већ ту, опусти се слободно и прими одело. Учионица број 5". "А шта ћу са овим"? упита Маринко. "Па задржи и њега, јер ово, што ћеш га добити и онако не ваља. Лако ће ветар, потпомогнут мразом да дође у посету твојим костима. Ха, ха, ха! Није лоше речено. А"? "Баш симпатичан неки чичица", помисли Маринко. "Или луд, зар сад може да се смеје"? Маринко се окрену и оде по одело. У соби оста топлота и чичица. Али Ранко није луд. Он који је прошао све те битке у I рату. Он који зна шта је Албанија, зима, глад. Зато се и смеје. Зна да од рата нема ништа. Зна он много, па мрмља, себи у браду: "Немци су то, брале. И онда су били. Па шта? Друго је онада било. А сад? Расуло. Море какав рат? Изгинућемо сви".

  

Jom Webplayer - Search

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player

Удружење песника Србије - ПоезијаСРБ © 2013