РАСТАНАК - 2.

Старе стубе, дотрајале, ипак ојачане ледом нове и боље, шкрипе под теретом младости. Тридесет му је година. Млад, снажан, бркајлија. Сила. Живот у њему, пред њим. Снажне ноге полако додирују земљу - камен и тело, згрчено мразом излази на светло магли. Снажан је. Руке испуниле капут од грубог сукна, опуштене низ тело, шаке стиснуте у песнице. Лице лепо и окрутно, не разазнаје се од магле и зноја, коса црна нестала у шајкачи. Иде одлучно. Лед у барицима, дело ноћашњег мраза, пуцкета под теретом 85 кила. Отвара, прескочивши три степеника напуклог прага, спољна врата чакмаре. Студен уђе пре њега у собу испуњену присуством сина, ћерке и мајке му. Мајка хрче...

Опростићу се, рећи им довиђења. Нећу будити децу. Најслађи сан. Кад могу, нек спавају. Прилази дрвеној постељи у углу. Мајка хрче. Спава. У зору је заспала. Старица. Мислила је о мени. О рату.

Узима руком крај губера и нежно, као да је дете, покрива је. Онда погледа децу у другом углу кревета. Загрљена, окренута једно другом, сањају.

Брат и сестра. Син и ћерка. Шта ће са њима бити?

Две сузе, свака у другом оку, топе зној непреспаване ноћи. Да заплаче би.

Можда их нећу видети више. Ох, задњи пут је данас у зору, пред пут у смрт. Не! Није истина. Морам живети.

Гледа их дуго, непомичан. Сваки део тела, откривен им у борби против вампира сна, анализира, ствара слику у мозгу за незаборав, само смрћу уништиву. Петао залупа крилима да би се угрејао и запева. Мраз заледи звук.

Он се трже и пође жени. Можда задњи пут са њом. А она је жена. "Ако погинем, други ће бити отац мојој деци. Жене су такве, увек пронађу другог. Не могу без човека. Слабе су оне... Или прејаке. Ох"! Приђе постељи смештеној у тами угла, одмах испод белине окреченог плафона. Све је бело. И кревет и зид и покривачи и њена кошуља, свеже опрана, баш због њега и његовог задњег спавања на белини тела, испод ње. Све је бело и чисто, сем његових мисли. Тоне. Пре него крене у неизвесност кратке и пролазне среће тренутка, баци поглед у мозаик прошлости, који му хара мозгом... Виде своју младост. Осмех му озари лице, истеран радошћу сећања откри белину зуба, здравих и јаких... Очи се склопише од дубине напрезања, да пробију копрену зборава која потискује сећање на лепе тренутке младости и Миринко се удави у успоменама...

Река протиче новим коритом, недавно усеченим у плодне делове мајке земље. Топољаци и врбаци пустили корење у несигурне обале, које пред стихијом беже, остављајући стабла дрвећа гневу реке у пролеће, кад небо заплаче, жалећи за прохујалом зимом... Али сад је лето. Обале су пусте, од заласка до рађања до сунца. Ноћ је сувише кратка за  Маринка  Савића. Лежи на роси у зору. Испод њега трава, мека и зелена, освојила цео пропланак што се усекао између врбака и топола. С леве стране, у његовом наручју, угрејана жаром љубави, нага девојка. Хладно је на пропланку у рану зору, али топло је у срцима љубавника. Свиће неприметно. Звезде гаси даљина. Месец бежи од сунца, нестаје полако. Светли див у даљини, раширио уста и гризе комад по комад помрчине. Зраци, широки при врху, блистају и обасјавају жртву, ноћ. Светлост полако обасјава крадљивце среће, љубави, живота... Живнуше, свесни самоће, кратке за њих, јер сад ће сунце размилети људе. Сад ће, тек што није. Најавише га петлови, пробуђени плачом месеца. Морам уживати! Руке му пронађоше дугу косу девојачку, први пут миловану. "Дођи, прошапта", плашећи се да не уплаши таму. Ако побегне, доћи ће сунце и људи, доћи ће растанак до нове ноћи. Девојка подиже руке са траве и поклони ми белину груди и свежину тела. Славуј запева песму љубави...

Следи... ПОЛАЗАК У РАТ - 3.