foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

All Video Share - Player

 
СЕЋАЊЕ - 13.

А лепо је било у Треботину! Сунце изађе на истоку, излети из борова Јастребца рано. Ја устанем пре петлова  и с Бором пођем у росу жбунова. Сaкријемо се и гледамо радост надничара. Затим наиђу девојке. И Ана је са њима, најлепша, поносна. Корача гордо, усправна и као да зна да неко шијунира из жбуња, продире погледом кроз росу на листовима трња, баш иза жбуна иза ког се квасим ја. Овце блеје за јагацима, која први пут изашла под сунце, трче весела, да открију нове границе непознатих пропланака... Девојке чаврљају безбрижно о удаји, јер ускоро ће лето, а онда ће допливати и јесен са свадбама на јарболу.

Овце иду подигнутих глава, не пасе им се роса, глдне су, нису жедне. Жбунови се устале, све су чешћи, па полако прерасту у шуму, и окруже пропланак.Онда је лакше мени и Бори да се прикрадемо и гледамо девојке обасјане хладом зелених игала и лепршавих листова багремова. Гледамо и слушамо шта причају, кога помињу. Понекад помену и мене и смеју се све, понајвише Ана, јер кажу, много сам стидљив. Бора то чује, па ми се весело руга и задиркује ме. "Толики момак, седаманаест година, а стидљив". Ја се увредим, поцрвеним и храбро отетурам на сунце пропланка. Девојке зажагоре и изненађено ме погледају. Њихова близина и мирис младих тела, попрскан мирисима трава и биља, ме опије и вешто се изговарам. "Био сам у пољану, па случајно пошао пречицом и налетео на Вас". Оне поверују и понуде ми место међу њима у средини и разговор ме повуче. Сад ми је Ана још ближа и све време гледам у њу, срећан и због Боре, који са завишћу, све то гледа иза жбуна и пита се, шта то би са мном изненада, и одакле ми храброст да седнем. Ана избегава мој поглед, очи јој стално беже у страну, а поглед игра с предмета на предмет. Понекад се судари са мојим и поражена сазнањем отворености мог казивања, побегне у небо. После неког времена устанем и заједно са Бором пођем у пољану, мећу мирисе чокота и  скоро окопане земље, што светли сребром, хватајући косе зраке сунца. Седимо тако и чекамо да све освоји мрак.

Пропланак остане слободан, да живи у сећању и визија се понавља у мом сећању у дугим ноћима кад сањам. А сада су реалност Немци и све престаје, као да га није ни било. Једина мисао је, остати жив! Мозак ради у колони, где магла показује пут. Мозак активно мисли у магли самог себе. Шта да смисли? Ко зна, живеће! Да ли да се бежи? Куда? У маглу! И тамо се гине. Да ли да се иде напред са колоном? Куда? Опет у маглу, где само смрт може да засија...
 
Да ли? Да ли и поново, поново... Да ли ово? Да ли оно? И све је, да ли? Више нема: То је то и ништа друго! Само једно огромно, да ли? Да ли, се извија у свим облицима рата, у сваком човеку, у саваком живом створу, за сваки делић земље и камен може да настрада - смрвиће га тенк! А можда и неће! Можда?

Хитлер се пита: Да ли ћу победити? И Руси се питају: Да ли ће нас напасти Немци? И сви се нешто и стално питају. А Срби? Да ли ћемо извући живу главу? Да хранимо децу, остало није важно!

"Важно је. Доста питања. Треба се борити. Пуцати". "На кога - пита савест?" "Комунисти су паметни, јер и река се бори да тече у истом кориту, бистра и велика. И мрав се бори и камен се бори - да се не разбије по чекићем људске прождрљивости. Сви се боре, цела природа се за нешто бори! Па, борићу се и ја и сви у колони! Борићемо се против града метака у априлским данима, кад им време није! Кад мраз леди сунце, а ветар не дува да убије маглу..."

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player