foto1
foto1
foto1
foto1
foto1

All Video Share - Player

11.Napad

ОСВАЈАЊЕ - 11.

Камиони засекоше нему тишину сумрака, фарови јурнуше у борбу са маглом и караван крену. Шкрипи, тек очврсло мразом, блато под точковима црних, снажних гума, шкрипи, да би јаукнуло прегажено челичном грдосијом тенкова. Бука узлетела високо, ранила ваздух и плаши птице и људе из пограничких села. Птице певају крицима и лете ка селу, у спас, ближе познатим сељацима. Беже од шлемова и угланцаних униформи, уплашене немим, сабласним лицима, под мешавином магле и светла фарова. Сељаци и онако искидани стрепњом и предстрављени буком, изашли на брег, на како им се чини безбедну и сигурну даљину, да заштићени маглом, мраком и шумом, осмотре ту светлост, која јури на Србију, целу да је запали. Сељаци гледају, затварају очи и поново их оштре за продор кроз маглу, да боље виде, армаду што наступа, не би ли продрли до душа војника, Немаца и сазнали шта чека њих, децу им и све остале - Србију, Југославију. Караван рата сигурно хита да се наједе људског меса, које му стане на пут, с жељом да га заустави у његовом освајачком походу. Да га заустави у његовој намери да свом газди, Хитлеру омогући да влада оним чиме се не сме владати - људским слободама, умом, животима... Караван лети, доста споро, али лети сигурно, снажан, лети на војску. Какву војску. Гомиле људи, скоро без оружја и хране, чак и без униформи, чак и без воље да се брани. Лети, лети... Зауставити га нико не може! Лети кобац смрти.

Увале маме нове будне спаваче. Ноћ јечи на маглу да се збије, колони ропства будућег пут из очију да истргне, не би ли се залутало и траг јој избрисала киша. Али пут је тврд, камени, а светлост фарова јака до прве окуке. И напредују играчке, Немци их гоне, смрт да донесу народу и укус ноћи без сна, пуне кошмара и узалудног размишљања... Друм тврд, а ипак дрхти, тешки су тенкови. Јака је људска душа и велика, све недаће може да прими и усагласи са мозгом, али људи из околних села ипак су побегли из кућа, сигурних од непогоде и топлих у зиму, али суво грање за олују рата која долази. Сељани се склонили у мокре јаруге и увале, легли на влажне губере да гледају маглу и пате дрхтећи од сваког шума комшије или крика уплашене свраке. Шума их сакрила, влажна од росе суза уплашених птица, засечена у ртове плодности испуцалих стена, које се усправиле, као да се диче што штите људе, своје људе, као да пркосе времену и сноповима светла, што јуре маглу, стабла да пробију и страх у поноћ изложе смрти. Стабла се збила у зид и светло бежи одакле је и дошло. Шума запева мирним дисањем људи. Опасност је прошла у ново село, другим људима да руши и онако тежак сан, другој деци да мокри леђа и тело спрема за болест, другим женама мужа да извлачи из постеље и оставља их саме да стрепе и изнемогле од жеља постану лак плен освајача...    

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player