foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА



НАЈДРАЖА


Гледам тополе,
усправне на ветру,
како јуре у небо...
Гледам лишће
жуто, како лети,
откинуто са грана...
Гледам и знам,
да је нашој љубави крај.

Најдража...

Знам, јер тополе плачу,
киша пада ситна,
а сећања главу муче,
својим глупостима глупим,
својим чарима скупим
и лепотама далеким...

Најдража...

Као на длану,
сад видим све
испред и иза себе,
траву увелу,
лишће поцрнело,
видим цео наш живот...
Као на кантару,
мерим дане среће,
а мозак крај назире
и о прохујалом врти филм.

Најдража...

Одмахнем главом,
мрава у камењу потражим,
али лишће ме милује
и у косу слеће,
да ме подсети:
да је јесен, да ће зима,
да је касно, да сам сам.
Лишће лети да ме подсети
да пријатеље имам тамо иза брда,
да је тамо далеко једно село
и да је у њему лепо.
Лишће лети, да ме подсети:
да је јесен, да ће зима,
да сам сам, да тебе више немам...
Лишће лети да ме подсети
и да умре.

Окренем главу и корачам,
лишће газим, камење шутирам,
а киша ме кваси...

Најдража...

Да, имао сам и ја пролеће,
тебе сам имао.
Као пчела мед што даје,
обећања си ми поклањала
и писма писала, све до јуче...
Имао сам те,
једног пролећа,
поред мене,
у дугим шетњама...
Имао сам те да ме слушаш,
да ти милујем косу
и држим за руке...
Имао сам те,
или ми се то само чинило.

Најдража...

Мало си говорила,
као да си се бојала,
да се не залетиш,
да се не одаш.
Мало си говорила,
а ја сам блебетао.
Причао сам ти о људима,
о свету из моје маште,
о будућности, о школи, пролећу,
пчелама, деци, трчању...
Причао о летовању,
мангупима, о љубави...
Пуно тога сам ти ноћу говорио,
али чини ми се,
да су ме само звезде слушале,
јер ти си бледа у празно зурила
и претварала се,
да те то што причам,
страшно занима.

Најдража...

Ја сам причао, тражећи малу пажњу
за мене, малог човека, препуног љубави,
а ти си ћутке, пристајала на све …
Ја сам састанке предлагао,
шетње уговарао, а ти си,
све чешће, састанке одбијала
а кад пристанеш, каснила...
А онда си почела да лажеш,
да се правдаш: оца се бојиш,
селом гласине круже,
свашта се прича...

Покушао сам да те тешим,
да је љубав наша јака,
да ће све издржати,
да је непобедива,
а ти си, оговарања разна
за разлог узимала
и растанак сваким гестом наметала.
Из погледа сам ти видео
да желиш крај,
из покрета сам погађао,
да би трком
од мене да побегнеш.

Све сам схватио и почео
да те избегавам...
Ја тебе?
Најдража?...


А ти си сијала
и са мангупима
си почела да излазиш.

Сад газим лишће, сад је јесен.
Сад зора свиће, а ја,
можда занесен, можда луд,
корачам- али, све у круг!

Најдража,
ја, збиља, немам куд
од сећања на пролеће...

А ти буди срећна
и сети ме се понекад.

Најдража...

© Љубодраг Обрадовић