МИНХЕН

Loading

МИНХЕН

Улица дуга, широка, права и пуна људи и буке. Аутомобили јуре, трамваји пиште, а мушкарци, жене и деца, девојке и младићи, старци и бабе, бели, црни, жути, пролазе, играју се и брбљају. Брбљају! То је једна од улица Минхена, у који сам дошла из поткопаоничког села Жилинци, да нађем срећу, да зарадим лову и постанем појам, нешто велико и несагледиво у очима мојих сељана.

“Она је била у Немачкој”, причаће се у селу. Намлатила је грдну лову. Она је богата, наклапале би проводаџије. А и лепа је. Дулек. Од ње не би било никакве штете, напротив. А прошлост? Сетили би се неки. Прошлост! Прошлост? Ма ко те пита за прошлост. Младост – лудост, тако је то. Она је сад зрела и паметна. Погледај је, звецка од једрине и дуката. Да Рођо, дуката!

Зовем се Миленија Јанковић. Двадесет ми је година. Нисам ни лепа ни ружна. Млада сам, а то је довољно за кицоше и сеоске ђилкоше. И лакомислена сам, баш лакомислена. Лако подпадам под утицај других. Њихове жеље, лепо срочене у слатке лажи, лако ме занесу и ја пристанем на нешто од чега младе, паметне девојке, беже, па се после кајем. Можда је за то криво моје несрећно детињство, можда и родитељи, а можда и нешто треће, не знам.

Почело је то кад сам узела петнаесту. Ишла сам у осми разред, у школу која је била добрих десетак километра од мог села. Пешачила сам до школе сваког дана, заједно са друговима и другарицама. Једног мајског дана случајно сам остала са Жиком насамо и десило се… Испод једне старе букве, на маховини зеленој ко гуја, постала сам жена. Жика је испричао свом пријатељу Милутину и идуће недеље сам, тобож случајно, остала насамо и са њим. После се то расчуло. Долазили су сви. И старији. И млађи. Балавци и ожењени, момци и деца. А сви су били као деца. Скоро су плакали, удварајући се. Велика деца! Нисам их могла одбити. Ја волим децу.
Настави са читањем “МИНХЕН”