ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ II – књига поезије Љубодрага Обрадовића

Loading

{youtube}https://youtu.be/VL1iLA2E2ts{/youtube}

ПОРУЧИТЕ СВОЈ ПРИМЕРАК!

Књига је одштампана! Има 174 стране, А5 је формата и можете је купити по цени од 500,00 динара за испоруке на кућну адресу у Србији на мејл: pesnik@poezija.rs. Уплату извршите на жиро рачун: 310-209359-17 и очекујте књигу. За испоруке у иностранству јавите се на исти мејл, па ћемо се договорити о цени и термину испоруке…

Поштовани посетиоци, драги песници,

Изашло је из штампе друго издање моје прве књиге ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ. Издавач је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, а штампарија СаТЦИП из Врњачке Бање – пословница Читлук. Прво издање књиге објављено је 1990. године. Издавач је био КУД “Вук Караџић” из мог места, а књига је штампана у штампарији “ГРАФО СРЕМ” у Шиду у тиражу од 1.000 примерака. Друго допуњено и измењено издање објављујем после 20 година, па је и то један мали јубилеј. Оно је скоро идентично са првим издањем, а измене се односе на корекције и дотеривања код појединих песама. У књизи су и три нове, до сада не објављиване песме: СВЕТ /страна 8./, КАД САМ БИО ДЕТЕ /страна 9./ и МАКИ /страна 10./. Овде Вам, као илустрацију моје поезије, поклањам 3 песме: ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ /страна 5./, /страна 9./, БЕЛЕЖИ СРЦЕ /страна 122/ и БЕСКРАЈ И ТАМА /страна 145./. Књига има 174 стране, А5 је формата и можете је поручити на мејл: pesnik@poezija.rs по цени од 500,00 динара за испоруке на кућну адресу у Србији. За испоруке у иностранству јавите се на исти мејл, па ћемо се договорити о цени и термину испоруке…

С поштовањем, Љубодраг Обрадовић



ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ


Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.

Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.

Настави са читањем “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ II – књига поезије Љубодрага Обрадовића”

СВЕТ

Loading

 

СВЕТ

Како је леп овај свет,
доле парк, солитер горе…
Овде травка, тамо цвет…
Авион пара небо, а брод море.

Једног дана, тачно у пет,
запитао се ја сам,
ко је саздао мој свет?
И од тад маштом скитам.

Тајна постанка и сад,
куршлус ми у мозгу прави…
Како је тај зидар,
успео свет да направи?

А одговор је ту,
у ваздуху виси…
Љубављу у срцу,
свој свет зидамо ми сви!

© Љубодраг Обрадовић

ПРИЧА О ПСУ И ЈОШ ПО НЕШТО

Loading

ПРИЧА О ПСУ И ЈОШ ПО НЕШТО

Дрво, топола. Читав дрворед. Наспрам неба, а  снегом је обучена свака грана, свака гранчица… Па чак и лист, који се одавно беше преселио на влажну и црну земљу, па сад шушка под снегом. Поред дрвореда пут, сеоски, насипан речним песмом из Треботинске реке, а каљав од нанесеног блата из околних њива. Та ту пролазе сељаци… Људи из града се возе у својим луксузним аутомобилима, па мораш да пазиш да те не испрскају. То је село, данас чудна смеша измешаних људи и околности.

Једног дана, (ко да беше баш јуче), збило се нешто необично за овдашње прилике – дошао поручник из Аустралије. Цело село се ускомешало: те донео пара, те није итд.,  итд. Дугокос даса, више девојка него младић, мало сујетан, па му пажња импонује. Сеоски ђилкоши намирисали лову и врте се око њега… Но све то је ствар недостојна пажње и мога интересовања и да није било пса, никад о томе не бих ни размишљао.

Један мали, жути пас, с пола репа, који кад прође сеоском улицом у­плашено, унезверен, погледа сваког случајног пролазника, па по6егне, довољан је да дубоко у теби затрепери нешто несагледиво и несхватљиво, што сваког човека покреће и води као вила водиља кроз живот.

И тако ти иде младић (то би требало да сам ја) влажном и каљавом улицом дубоко замишљен, не гледајући где гази, не примећујући ко пролази, кад одједном нога му помилова камен и он се нађе у блату. Паде, доле у понор, паде одозго, са неба свог маштања. Паде једноставно у мутну воду и глиб, паде у стварност.

О како је све на овом нашем свету прост случај. Да није, ко зна који сељак и ко зна када, како и зашто, изгу6ио овај повећи камен, младићсе се не 6и нашао у блату, јел’ да? А да није пао, прошао би замишљен и овај догађај, што ће се управо догодити, остао би само изгу6љени трен у мозгу поручника из Аустралије.

Али судбина је чудна игра измешаних сила и све тече као што неухватљива природа жели, свака појава има свој ток и ма како да поток кривуда развлачећи се у страну, ипак се на крају (чега?) стиже циљу. Каквом и да ли уопште има циља коначног, стварног, јединог? Сумњам! Јер, рецимо, човек жели да има кола и сања годинама само о томе. То је, дакле циљ! Свакако! Човек купи кола. Циљ је остварен и шта сад? Да се седи и ужива без циља? Не, то човек и уопште, сва жива бића, све живе  и дишу, не могу, не смеју. Циљ је све, сав живот, напредак, опстанак. Без циља не 6и 6ило човека, ни живота. Сиромашнима циљ је богатство, богатима углед, ћелији циљ је дељење, потоку море! У сваком трену, сваком секунду, часу, дану, у свакој години, циљ постоји, али се мења страховито 6рзо, зависно од величине. Већи циљеви (веће масе, као у физици) споро се мењају и остварују, мали пролете.

Дакле, судбина је за свој тренутни циљ, одабрала младићев пад из маштања у стварност, из илузија у блато реалног света.

Бесан на себе и своју слабу пажњу, тај дечко од 18 година устаде бесно и пажљиво продрма своје панталоне, не би ли их ослободио непотребног му блата. Затим опра руке у повећој бари, крај себе у јарку, а онда, поглед му скрену на оближње куће.  Два , три пролазника прођоше крај њега и подругљиво се смешећи, доста тихо,  а ипак довољно гласно, да би и он чуо, промрмљаше:

“Пази га , наш филозоф пронашао спас у бари! Ха, ха, ха”! Младић бесно погледа за њима и нервозно кршећи руке, окрену се и пође и сам својој кући, да се пресвуче.

 

ПРВОМАЈСКА

Loading

ПРВОМАЈСКА

Кренули смо уз брдо,
путем од клесаног камења.
Смехом да заклонимо понор.
Утеху да тражимо за промашена хтења.

Своје заблуде и празнине,
узносимо на врх планине,
да их лакше бацимо у дубине душе
и побегнемо од истина које гуше.