Категорија: Trebotin

ЗАРОБЉЕНИШТВО – 15.

Сво дрвеће је младо, али земља је стара… И дође јесен да је расплаче… И дође зима, па грудва жали сама себе и прошлост бујну, која се никад вратити неће…Сав живот је прошао на њој, од ћелије до човека. Многе врсте су остале без потомства и изумрле. Сад је дошао ред на човека. Да сам истреби и уништи и себе и ћелију… И земљу, да се не мичи одгајањем свог рушиоца…

проклињу сурову стварност и мисле, узалуд надајући се, да је све само сан. Маринко кори руку, зверски је стежући. Она је убила  неколико добрих људи. Она је крива за таман поток из пререзаних грла. Она, која не слуша мозак, већ сама ослобађа гнев, неправдом нагомилан у телу. А тело је велики кондезатор. Највећи од до сада Веслају мисли – огромна весла и гоне мозак – лађу, да плови даље од стварности, која је сувише мрачна од блата из пробушених вена “веселих” сељака које нико неће жалити, јер нико неће ни знати да је 8 април донео стотине сирочића да се завлаче мод мајчину сукњу и траже хлеб, жалећи за оцем кога нису ни запамтили. Очи беже у страну, цокула меша мозак и блато. Немац хладно напредује. Бора се згрози, Маринко пребледе. Камен засече маглу и поломи се на шлему, уз прасак. Аутомати зацрвенеше нове душе у рај. Борци “браниоци”познатих. А бес се скупља од првих дана живота, кад дете плаче што никог нема да му промени мокре пелене, па све до вике и батина од оца, што млади чобанин није добро сачувао мало стадо, па комшија хоће да наплати штету. А надничење је турбина за бес, сваки дан рада код богатог комшије је и дан раста беса у олово срца. И на крају – рат! Генератор са страшним напоном… И акумулатор прсне. Тек малопре је рука, несвесно и неконтролисано дограбила камен и тиме покренула машину спремну да убија. Родила душевна самоћа вука, игру да започне у тами магле набујале. Вечиту игру скривања и опстанка да продужи. Започели су је вукови – да је продужи човек – вук! Родила самоћа самоћу, усадила је у подсвест, негде на сударну раскрсницу размишљања. Прва мисао која дође, свака мисао која почне да мучи мозак својим растом до смрти, зове у бекство, нудећи рајске тренутке у кулама магле. Човек има среће и мислећи на себе и фатаморганасту безбедност у самоћи, ипак урликне на вука.

Маринко зна: “Спас је у бекству. Бекство је самоћа, а самоћа је магла. Значи спаса нема! Нестваран и нестабилан је као и магла. Гине на јачем сунцу. Спас бежи у рај, покошен митрљезом другарства… И онда смрт.”

 

Настави са читањем “ЗАРОБЉЕНИШТВО – 15.”

НИШ – 14.

Засија Ниш. У машти Немаца огроман и њихов.

Заблиста нада у очима браниоца, да ће га одбранити. И угаси се пре него што је узлетела до свести. Умор у зору, довуче непреспавану ноћ у кости, залеђене у покрет, увек исти – напред. И тутањ граната у даљини и лет птица кроз маглу ка сунцу и жубор Јужне Мораве, која од тенкова бежи да се мутна склони и спасе се. Кораци шкрипе мањи, шкрипе да  буду спорији, плачу да зауставе тела – једно се гине и то је бар лако! Тишина довуче маглу. Сунце се изгуби, прво стидљиво, затим жалећи и на крају се распрсну у црвенило, вапећи да не умре и да не погину људи које гледа, да не победи магла, јер и Немци су магла. Нико не зна зашто се крију у срцу вука, у људском оделу ђавола без маште и идеала. Непријатна је и злобна бука из даљине, кад је страх довукао тишину у заштиту. А тек магла? Хтео би да видиш иза окуке, напрежеш очи, буљиш да укледаш судбину, а сузе теку саме. Теку сузе, сам своју смрт оплакујеш! Онда се тргнеш, друг до тебе, слика ти твоја, као на дну језера бистре  воде са камена, која се од таласа губи. Никог да те утеши нема. Никог да ти подигне морал. Сви буље у судбину, а она је непробојна као и магла. Гониш је стално, он ачека у заседи и кад се не надаш, стигне да стане ти на пут и узнемири ти мозак, па после лупаш букве својих снова.

Тешко је људима разбацаним као камење по влажној земљи, тешко им је од не знања – незнају шта их чека и знања – смрт зове у маглу. Искрице лажнме  наде се прикраду из дубина самог себе, да запале бекство, да изнова муче измучено тело и поломљени мозак. После се све смири, али одјекне граната и ваздух сумњи узнемири тек слеглу прашину мисли и почне битка двојице у једном телу. Почне сукоб два мишљења једног мозга. Победи вид, јер нико нема храбрости да први окрене леђа свима који у њега полажу наде. Човек погледа! Види, остали седе. И он ће.

МАринко уморан задремао. Ноћ му испила снагу, удружена са блатом и барама на путу. Сад спава, јер сан прикупља снагу просуту по барама и блату пређеног пута, скупља је да би тело ноге издржале, кад се нађе на другој планети са двојником, кога у помоћ зове. Сан се не жури. Зна он, горе нема рата, тамо није пакао. Овде се гине да победи разум, који је горе одавно присутан и несметано влада, у свим водама малог мозга.

Граната урликну умирући у земљи. Сама је себи ископала раку. Сан побеже. Скочи Маринко. Пушка га помилова по лицу, малој бради, прљавој од кристала леда на длакама. Седе у блато да не гледа. Свуда гужва, кркљанац! Сви се узмували и борци и пушке и страх.

 

Настави са читањем “НИШ – 14.”

 

СЕЋАЊЕ – 13.

А лепо је било у Треботину! Сунце изађе на истоку, излети из борова Јастребца рано. Ја устанем пре петлова  и с Бором пођем у росу жбунова. Сaкријемо се и гледамо радост надничара. Затим наиђу девојке. И Ана је са њима, најлепша, поносна. Корача гордо, усправна и као да зна да неко шијунира из жбуња, продире погледом кроз росу на листовима трња, баш иза жбуна иза ког се квасим ја. Овце блеје за јагацима, која први пут изашла под сунце, трче весела, да открију нове границе непознатих пропланака… Девојке чаврљају безбрижно о удаји, јер ускоро ће лето, а онда ће допливати и јесен са свадбама на јарболу.

Овце иду подигнутих глава, не пасе им се роса, глдне су, нису жедне. Жбунови се устале, све су чешћи, па полако прерасту у шуму, и окруже пропланак.Онда је лакше мени и Бори да се прикрадемо и гледамо девојке обасјане хладом зелених игала и лепршавих листова багремова. Гледамо и слушамо шта причају, кога помињу. Понекад помену и мене и смеју се све, понајвише Ана, јер кажу, много сам стидљив. Бора то чује, па ми се весело руга и задиркује ме. “Толики момак, седаманаест година, а стидљив”. Ја се увредим, поцрвеним и храбро отетурам на сунце пропланка. Девојке зажагоре и изненађено ме погледају. Њихова близина и мирис младих тела, попрскан мирисима трава и биља, ме опије и вешто се изговарам. “Био сам у пољану, па случајно пошао пречицом и налетео на Вас”. Оне поверују и понуде ми место међу њима у средини и разговор ме повуче. Сад ми је Ана још ближа и све време гледам у њу, срећан и због Боре, који са завишћу, све то гледа иза жбуна и пита се, шта то би са мном изненада, и одакле ми храброст да седнем. Ана избегава мој поглед, очи јој стално беже у страну, а поглед игра с предмета на предмет. Понекад се судари са мојим и поражена сазнањем отворености мог казивања, побегне у небо. После неког времена устанем и заједно са Бором пођем у пољану, мећу мирисе чокота и  скоро окопане земље, што светли сребром, хватајући косе зраке сунца. Седимо тако и чекамо да све освоји мрак.


Настави са читањем “СЕЋАЊЕ – 13.”

Рат: милиони угашених живота, милиони срушених маштања, безброј гладних, море проливених суза, а тек колико сломљених љубави, колико деце без очева, колико људи без слободе… А зашто, због чега? Нема разлога, нема повода, а ипак рат!  Један човек луд? И сви луди, шта ли? Лудило се напросто увуче у све људе. Војници убијају зато што су јачи! Убијени су луди, јер се не боре! Своје тело износе мецима на удар, а да не знају зашто то чине. Чини им се, жртвују се за живот своје деце, а није тако. Гину узалуд, узалуд! Пушку у руке, па у шуму! Срби, хајдуци су ваши преци. Осветлите им образ!

“Осветићу дечји плач, Убићу хиљаде Немаца, милионе Бугара, бар у мислима ћу их згромити… Хајдуци, мирно спавајте, земља Вам лака, добили сте наследника. Неће пасти Србија. Не сме! ” Мота се Маринку главом.

Иде друга колона, споро кроз ноћ. Иду борци, уморни су, али ноге их носе. И Маринко у колони! Изненада ветар запева. Песма долете до ушију бораца и уморна грла запеваше с ветром. Цела колона живну и Ниш одједном поста ближи, пут лакши и судбина боља. Магла, нападнута оштрим фијуцима изненада јаких гласова, уступи место заносној песми која јача вољу.

Ој Србијо, наша дико,
неће те прегазити нико!
Долине и планине,
јечаће од плотуна топова.
Бориће се земља цела!
Отераћемо све туђине,
ниси нас узалуд волела.
Сваки камен замље ове,
на одбрану сад нас зове,
свака стопа за децу је нашу
не дамо је никад освајачу.
Ој Србијо, наша дико,
неће те прегазити нико!

 

Настави са читањем “ОДБРАНА – 12.”

ОСВАЈАЊЕ – 11.

Камиони засекоше нему тишину сумрака, фарови јурнуше у борбу са маглом и караван крену. Шкрипи, тек очврсло мразом, блато под точковима црних, снажних гума, шкрипи, да би јаукнуло прегажено челичном грдосијом тенкова. Бука узлетела високо, ранила ваздух и плаши птице и људе из пограничких села. Птице певају крицима и лете ка селу, у спас, ближе познатим сељацима. Беже од шлемова и угланцаних униформи, уплашене немим, сабласним лицима, под мешавином магле и светла фарова. Сељаци и онако искидани стрепњом и предстрављени буком, изашли на брег, на како им се чини безбедну и сигурну даљину, да заштићени маглом, мраком и шумом, осмотре ту светлост, која јури на Србију, целу да је запали. Сељаци гледају, затварају очи и поново их оштре за продор кроз маглу, да боље виде, армаду што наступа, не би ли продрли до душа војника, Немаца и сазнали шта чека њих, децу им и све остале – Србију, Југославију. Караван рата сигурно хита да се наједе људског меса, које му стане на пут, с жељом да га заустави у његовом освајачком походу. Да га заустави у његовој намери да свом газди, Хитлеру омогући да влада оним чиме се не сме владати – људским слободама, умом, животима… Караван лети, доста споро, али лети сигурно, снажан, лети на војску. Какву војску. Гомиле људи, скоро без оружја и хране, чак и без униформи, чак и без воље да се брани. Лети, лети… Зауставити га нико не може! Лети кобац смрти.

Настави са читањем “ОСВАЈАЊЕ – 11.”

Маринку се ускомеша крв у жилама, кад виде, до јуче тако дивне, беле зграде, откинуте од неба бомбама. Узнемири ше га и лица сваког од људи на плочнику.
“Они нешто знају, зато нас тако гледају. Да није рат завршен? Можда се главнина војске предала? Зашто нас тако чудно гледају? Сигурно верују да је све готово. Не може бити! Не сме то тако! Јуче почело, а данас крај. Али ако нећу погинути – остаћу жив! Живети… Живећу!”
“Ћути кукавицо”, јавља се други глас. “Зашто да живиш? Немац да ти суди?”
“Ти све видиш црно. Није баш тако” одговара први. “Ја нисам кукавица, али волим да живим. Смрт? Нико од ње неће видети корист, а жив требам деци, да их храним!”
“Сад тражиш излаз, сам себе да оправдаш. Није тако!”
“Јесте”!
“Није! Погледај ове људе. Видиш им лица. Шта мислиш, зашто су таква?”
“Неко им погинуо”.
“Није свима”.
“Није свима, тачно, али, размисли мало. Жале за изгубљеном слободом! Човек је звер, мили мој. Дивљач затвориш, узмеш јој слободу, а она се разболи и угине. Исто и човек. Чим неко узме бич и узмахне му изнад главе, готово је са њим. Полако, али сигурно, иде у пропаст. Да би се спасао, устаје и бори се за слободу, за себе, за свој опстанак. Бори се за живот. Запамти, живот! Живот онај прави, без искрица лажи пред самим собом, живот без дволичности у самом себи. Живот, једноставно ЖИВОТ”!
“А шта ти хоћеш? Видим, желиш да се повучеш, да побегнеш, другови да гину, а ти под женину сукњу да се сакријеш? Да вириш испод ње, као уплашени миш, а кад дођу да ти запале кућу и побију децу, онда ћеш да устанеш, да испливаш из пакла злобе и себичности, узмеш секиру и убијеш првог немца. А остали ће тебе, зар не?”
“Није баш тако!”
“Можда ћеш у четнике? То не би било тако лоше! Али бори се сад, иначе, име ће ти се изгубити. Нестаће и тебе и твојих семенки. Нико те неће упамтити! Нико! Погледај оног на носилима, глава му умотана у завоје. Ко ће њега препознати и како? Ко му име написати на камену изнад главе. Нико! А ти иди и бори се!”
“Погинућу! Један метак и готово… Одох у рај.”
“Па и ако погинеш, деца ће ти живети”
“Ја један, не могу ништа…”
“А другови? Они су ту! Ако побегнеш ти и остали ће побећи! Сви они се боре сами са собом, баш као ти и ја, твоја савест! Али савест је увек јача! Мора да победи, иначе оде Југославија до ђавола!”
“Па и овако ће”!
“Да, стварно! Само ти ћеш свој дуг одужити. Оно парче земље, што храни ти децу, неће да те куне, ни децу да ти сумњом трује. Одужиће ти се земља, видећеш! Ако погинеш, примиће те сва нежна и мека у свој вечни загрљај, у своје срце, због којег си ти дао своје. Бори се! Стегни пушку, прсти да побеле! Стегни је, твоја је слобода! Бори се! Бори се! Хоћеш, зар не”?
Настави са читањем “САВЕСТ – 10.”

ИДЕМО У БОЈ – 9.

Војници, који су се одазвали на позив за мобилизацију, добише оружје још истог дана, заједно са наредбом да крену ка Бугарској граници на претпостављени фронт. Маринко то прими с нелагодом, али охрабри га тежина добро познате пушке. Осети се некако сигуран! Нико му ништа не може. Проблем је само што немамо довољно муниције. Умири га Бора, који му исприча разговор између капетана и поручниковог кураира. Наиме потребне количине муниције, по плану, добиће у Нишу.

Тачно  у 12:00 сати, сунце прокрчи пут рушевине авионима рањених облака и провири, прво стидљиво, па онда привучено ужасом разарања и смрти, изрони цело и окупа град новом надом. “Бог је уз нас”, помислише војници – њих 120, сврстани у 2 колоне у пространом дворишту. “Ево шаље нам сунце! Можда шаље и њима? Не, ово је наше сунце, за нас се рађа, нас да води у нови живот.” Пуна наде и сигурна у себе, колона полако крену низ брежуљк, смрзнутим путем, између мразом ољуштених стабала. Школа оста, празна и тиха, окупана  мирисима дима и алкохола, да чека децу, своје ђаке, сунце да јој врате, учионоце проветре и свежином испуне сводове и донесу, ону свечану атмосверу, пуну дечје граје.

Колона кривуда у даљини црна, тоне нестварно у маглу, јер је сунце, несрећно због указаног призора, побегло са бојишта, да не гледа сву сраноту и бестидност моћних, над немоћнима. Колона кривуда, старим стазама, које су вредни ратари, журећу на рад у долину, данима табанали и добро угазили. Колана потања, искричаво-сабласна и пробија лед магле ка граду Крушевцу. Чује се нема песма од уплашених погледа сељака, којима сузе у уморним очима гасе задњу наду у победу. Колона се удави у магли. Последњи човек – тачка, стопи се у сивило сумора у алеји од изгребаних и поцепаних стабала, којима ратни вихор, поцепао столети ред и поредак, поцепао мир. У позадини оста село, Капиџија, авенија људских душа, да лепрша на априлском мразу, немоћна за било шта друго. Осташе, стари и деца, сви немоћни за отпор, за пркос. Осташе да живе од месечевих бајки и сања у рану зору, кад се на сат пада у заборав и кратко одмор, који доноси лажну будућност без рата!
Настави са читањем “ИДЕМО У БОЈ – 9.”

Негде око поноћи Ранко га је разбудио. Учинио је то управо у тренутку кад је аждаја – рат, хтела живог да га прогута. Дрмусао га је константно и јако. Цело тело се тресе, згрчено. Лице – маска ужаса, очи – разбијени белуци. Одједном Маринко скочи, збуњено погледа око себе, угледа на прозору месец, осети руку на рамену и помисливши “аждаја”, шчепа Ранка за  врат. Кркљање човека, тешко као пред смрт, стиже му некако до свести и он уплашивши се своје наглости и несмотрености, олабави стисак. После је дуго објашњавао Ранку  зашто је то учинио. Уствари, објашњавао је сам себи. Капетан је слушао неповерљиво, али је на крају ипак морао да му поверује. Веровао или не, у оба случаја исто је прошао, глава му је остала на рамену…

Маринко изађе из тишине собичка и пође у дим учионице. Није остао дуго унутра. Злокобна тишина и смрад дима и пијаних спавача на поду, натераше га да излети напоље на мраз, у слободу. Јутро је дочекао будан, сав смрзнут у шупи, на метровима дрва за лежај. Да би се загрејао, узе секиру и нацепа нарамак дрва. Пажљиво све скупи и пође у учионицу, својим будућим пријатељима да загреје буђење.

Звук мотора, високо у облацима, привуче му пажњу. Истрча напоље! Немачке штуке, у формацији по четири у облику крста, излећу из облака и обрушавају се на Крушевац, бомбардујући га.
“Страда вероватно Равњак, начелство и Обилићево. Вероватрно. А где је наша војска, где је противавионска одбрана. Зашто не падне неки авион? Зашто, зашто?” Пролази Маринку кроз главу, али одговоре нема…
Настави са читањем “БОМБАРДОВАЊЕ – 8.”

ОСТАТИ ЖИВ – 7.

Сада седи на столици, глава му притисла сто и размишља…. Мисли, мисли… Рат… Рат… Рат… Само једна реч, три слова, а доноси толико патње, бола, толико суза, толико суровости, одузетих живота, односи толико среће, свет завија у црно. Рат и сама помисао шта ће донети својом реком, незаустављивом бујицом која гута све пред собом, најежи му кожу.

Сваки делић разума и способности људских бића за смисленим животом срушиће се у прах и пепео. Сва људска бића постају лутке, које невидљива рука из даљине покреће и окреће по апсурдним правилима моћи. А зашто? За хирове неког лудака, који је умислио да влада светом? А није сам, има их мало, али мисле да су одабрани да скроје судбину света по свом ћефу. 
Настави са читањем “ОСТАТИ ЖИВ – 7.”

СЕЋАЊА – 6.

Јутро! Сунце тек изашло из зеленила давно олисталог дрвећа на Јастребцу. Пролеће је, мај месец. Славуји се вратили, па се радују сваком, старом, познатом грму. Земља влажна од пре неки дан палих киша, па облаци паре, полако ношени једва приметним поветарцем, лете небу, да сазидају велике облаке и врате се на земљу преточени у пљусак. Њиве одавно пооране, већ се зелене од постиглог за копаље кукуруза. Велика долина, што се шири неравномерно, с обе стране, после јаких киша надошле Треботинске реке, онако шарена од изукрштаних међа и парцела, таласаста, пошкропљена понеким стаблом, пресијава се на сунцу. Час поглед упије ливада, час њива пшенице, онда млад, свеж, кукуруз, па јабучњак и опет поново трава, пшеница, кукуруз, стабла јабука, најлепши ћилим са свим бојама , тако вешто изаткан. Долина расте, равна, расте на све стране, све до првих кућа на брежуљку и ту стане, укроћена! Брежуљак исечен  путићима, украшен кућама, весео, свестан победе, гледа доле, реку и ћилим и уздише, желећи да он заблиста  онако сјајан. Утеши се кад виде људе који весело, пробуђени петловима, хитају у колонама у долину на рад, да би се увече  опет вратили брежуљку, у своје домове. И ево првих радника, носе мотике, нове, подигнуте високо изнад глава, сунцу да их угреје и окали миловањем својих зрака. Њиве их дочекују радосне, меке, податне, жељне њиховог пријатељства, гладне њиховог рада. Рад почне, земља запева, жито брже нарасте и сви су весели. Највише газде, најмање надничари! Маринко, један од надничара, радио је цео дан на туђем имању, заједно са власником. Сунце на средини своје дневне путање, стало да гледа живот испод себе и точи топлоту у голо тело. Газда потражио хлад, а Маринко копа! Тужан је као и подуспарени кукуруз, али кад се мора, мора се. Ручак није добио. За вечеру, само чорба од брашна, без масноће.  Једе само хлеб. Газда, пакосно, а грабежљиво промрмља:
“Слабо си копао данас, имаћеш само пола наднице!”
Маринко испусти хлеб из руке и скочи бесан:
“Зар само 2 килограма брашна, а копао сам од 6 до 8” изусти, а гром његових песница муњевито се сручи на газду. Освести га сплачином за свој ручак.
“А сад, дај оно пиле из форуне и дај 50 килограма брашна. Одавно ти мени закидаш. Ако некоме писнеш, заклаћу те ко врапца. Је си ли разумео?”

Настави са читањем “СЕЋАЊА – 6.”