МОРЕ

Loading


МОРЕ

Волела је лето и море.
Срео сам је на морском жалу.
Били смо ту ноћ до зоре.
Нестала је на првоме валу.

На лицу осмех, у очима снови.
Знала је шта живот носи,
умела да се зеза и воли
и да животом, животу пркоси.

Били смо сами ту ноћ,
као да смо минус и плус.
И сад кад дуне лахор,
сета у мозгу направи куршлус.

Где је ноћас жена та?
Очи зелене, коса плава.
Сети ли се кад-кад мене, мора,
или та успомена у њој спава.

Или је све то за њу било игра,
трен који се стално понавља?
У животу увек важи правило:
Живот се увек наставља!

 

(©) Љубодраг Обрадовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *