ПОГЛЕДАЈ У НЕБО

Loading


ПОГЛЕДАЈ У НЕБО

Погледај небо,
другарице
из школских дана;
звезде падају.
И замисли жељу.
Ако је права,
оствариће се.
Ако је силно пожелиш,
понеће те собом.

Једне вечери,
давне седамдесетдруге,
кад је Јастребац,
од снега стењао,
ја сам видео падалицу
и пожелео те за ноћ.

Али, у истом тренутку
и ти си, топећи се од среће,
замислила своју будућност,
без мене
и одлетела си са матуре
и мојих снова.

Збогом,
тихо си рекла
и журно потекла
у топла мора.
Збогом и муњом си исекла
сва моја надања,
а слане сузе луша посејала,
на јелама трепавица,
да звоне
ко звончићи у ноћи.

Блед,
проклињао сам,
моју жељу,
да твоје тело,
у харему лепоте,
пожелим за постељу,
док звезде падају.

Сад, кад је
младост прошла,
и живот самлео наде,
погледај у небо,
другарице,
из школских дана,
и кад видиш
звезду падалицу,
помисли на зимску ноћ,
седамдесетдруге
и замисли жељу.

Ако је права,
оствариће се.
Ако је силно пожелиш,
понеће те собом.

© Љубодраг Обрадовић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *