ПРАЗНИНА – Љубодраг Обрадовић

Loading


ПРАЗНИНА

Осећам чудну празнину,
док крај мене, у парку,
на клупу седаш.
Вoлeћу те кад не будеш овде,
сад те само гледам.

Сад те само гледам,
а мисли пролазе кроз главу.
Вoлeћу те некад,
сад самоћу желим праву.

А заљубљени парови,
крај нас полако пролазе
и радо плаћају казне,
што траву парка газе…

А твој осмех је лажан,
као и коса, као и груди.
И ја се само правим важан,
што ме најлепша жена љуби.

И твој поглед је лажан,
као и тело, као и речи
и ја се сад с правом надам,
да време ране лечи.

Осећам чудну празнину,
док крај тебе седим,
јер знам да ћу те вoлeти,
мада се сад, због тога једим.

Вoлeћу те кад не будеш моја,
вoлeћу те кад све заборавиш.
Вoлeћу те некад, а сад,
морам да те оставим.

Сад ми ништа за руком не полази
и цео свет глупо изгледа.
Али вoлeћу те,
кад на нас неко пази,
вoлeћу те, кад за љубав,
не буде изгледа.

© Љубодраг Обрадовић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *