СУДБИНА

Loading


СУДБИНА

Понекад,
залута сунце,
у брзе воде моје
и весели се са мном.

Оживим тад
и рањени во мојих мисли,
покуља у траке светлости.

Понекад,
девојка отвори срце,
пред очима мојим,
па луд од страсти полне,
ко кип сатима стојим
и врело тело хладим знојем.

Јуче сам добио писмо.
Пишеш ми о нама.
О првом сусрету на снегу.
Отпратио сам до куће
и дуго ти причао,
ко зна о чему?
Мало сам и лагао,
али опростићеш,
било је то
за нашу љубав.

На капији,
пољубила си ме страсно,
тако страсно,
да сам се топио,
као снег,
на мартовском сунцу.

Хтео сам ти помиловати косу,
хтео сам те додирнути грудима
и пољубити нежно,
али ти си вешто
одгурнула моје дрхтаве прсте
и враголасто одскакутала
у правцу куће.

Сећаш се?

А онда је дошао растанак.
Нисмо се ни упознали,
а већ сам отишао,
далеко од завичаја,
далеко од тебе,
у неизвесност војничког живота.
Нисмо се ни опростили,
ти си се бојала оца,
а ја нисам имао храбрости
да дођем ти под прозор.

Још у возу који ме је односио
у непознато, написао сам ти писмо.
Ти си се бојала оца
и молила ме да ти се не јављам,
да ти не пишем.
Та ти ме волиш,
уверавала си ме,
само мене и заувек.

А ја нисам могао без тебе,
без писама
и писао сам и даље,
писма су летела.
Ти ниси одговарала.
Уписала си вишу школу
и рекла, љубави ћао.
Нисам то могао да поднесем
и вређао сам те…
Лажљивица… Пакосница…

А онда, јуче,
добио сам писмо.
Пишеш ми о нама.
О првом сусрету
и ноћним шетњама.
Пишеш о љубави.
Да сам ти био први
и да си ме вoлeла,
до бола вoлeла…

Али шта можеш,
даљина је превелика,
а време без мене,
туга предуга.
Шта можеш,
ниси могла сама.

Млада си, лепа,
дуња тек дозрела,
а младића пуно
и сви облећу,
нуде куле и срећу.
Шта можеш?
Ниси могла одoлeти.
Младост није могла
преживети од маштања.

Крв је крива,
врела и млада.
Мене ћеш увек памтити,
мене ћеш вoлeти у сећању,
али стварност је сурова ствар,
младићи круже,
ниси могла одoлeти.
Шта можеш?

Молиш ме да ти опростим,
у име љубави,
јер знаш да те волим
и да ћу све да учиним за тебе,
моју звезду,
једину звезду.

Молиш ме да ти опростим,
јер знаш да живим за тебе
и за твој спокој.
Шта можеш,
судбина је тако хтела.
То је истина.
Шта можеш,
природа је крива.

Понекад
и мене огреје сунце,
али пролазно
и ништавно.
Мени само магле,
трајно мраче пут.

© Љубодраг Обрадовић
1973. Самобор

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *