ВОЛЕО САМ…

Loading


ВОЛЕО САМ…

Волео сам једну E….,
једно пролеће и лето,
волео је тако страсно,
али више у машти,
него на јави.
Волео сам је ја,
и она мене волела,
али је своју љубав,
да сакрије вешто знала.

Волео сам je,
ох, тако силно волео!
И сад је волим
и ако она хоће,
да је заборавим.
И сад је волим,
иако туђе руке,
милују ртове нетакнуте,
које сам ја
чувао само за себе…


A срео сам је случајно,
као што се све важно
у животу и дешава.
Наш први сусрет,
судар је био,
једне мрачне ноћи,
на путу у подножју брда…

При судару, моје су руке,
инстиктивно ухватиле,
то крхко створење,
да би га сачувале од пада
и ја сам врховима прстију,
осетио уплашено лупање срца,
испод брежуљака,
чије ми облине прсте
и машту запалиле.

Цура нека,
пролете ми главом.
Извините,
нисам Вас приметио,
знате мрак…

Она је изустила реч, две,
име ми поменула
и признала да се
страшно престрашила.

Питао сам је где је била,
кад се тако касно враћа
и зар се не боји да је лепу
који мангуп не сачека.

Боји се, боји,
срце јој у петама,
али шта ће, мора кући,
а била је у граду
са другарицама.

Храбро, понудих се
за пратиоца до куће,
јер ноћ је,
има паса опасних,
има момака страсних,
свега има,
нешто се ружно може догодити,
боље је да не иде сама…
Ја не могу допустити
да цвет страда.

Она се насмејала,
тако слатко и пристала.
Зашто да не,
моје јој друштво прија.

Сигурно је поцрвенела,
рекавши то,
али тама беше превилика
и не видех јој лице.

Отпратио сам је до куће
и на капији стиснуо за руке,
молећи је да се опет видимо,
кад она хоће и може,
само да је,
видим на сунцу.

Она је пристала…

Дакле сутра,
у подножју брда,
у пола четири,
процвркутала је…

И онда, најзад,
после ноћи
дуже од вечности,
скоро луд
од бескрајног чекања,
дочекао сам тај сусрет…
И почео да јој ласкам,
стопе да јој лижем
и свесно,
робовски поредак
да обнављам.

А она се смејала,
стално смејала, свему смејала.
И мом причању дугом,
и мојим миловањима
и мом лицу, свему се смејала.

Водио сам је у биоскоп,
позориште, свуда је водио.
На небо смо се пењали,
у поноре скакали,
а њен смех свуда је одзвањао.

Допуштала је да је љубим
и да јој милујем
сваку ћелију тела…
Али више, много више,
оно главно, ми је ускратила.

Каже,
сви сте ви мушкарци подли.
Волите за… еј…
Воли ме без тога,
воли ме онако, љубави ради,
воли ме – ко ја тебе.

Свуда сам је водио.
У Београду смо
у хотелима одседали,
У Загребу играли голф,
У Паризу ракете од папира,
са Ајфелове куле бацали…
Свуда сам је водио
и у Сахару и у џунглу,
свуда, али није хтела,
као да се својом смрћу заклела,
није хтела,
пре брака у постељу.

Каже, воли ме,
али неће то, све друго да,
миловање до бесвести,
загрљаје до зоре,
све друго да, само то не.

Нисам глупа, каже.
Па то сви данас раде,
двадесети је век.
Ако, ја нећу.
И бежи, хаљине облачи,
вратима лупа.

А онда смо се растали,
она на факултет,
ја на нова путовања.

Децембар, јануар, фебруар, март…
Цела зима, хладна зима,
без ње, њених заграљаја
и чак без њених писама.

Писао сам јој страсна писма,
писао сваки дан,
но одговора није било.
Не добија писма или…

У априлу сам дошао
натраг у село…
Баш у сунчану недељу,
кад је њен изабраник,
правио свадбу.

И мене су позвали…

Дошао сам,
да је задњи пут
видим младу,
задњи пут девицу.

Дошао сам на свадбу!

Дакле, она је успела.
Даса је богат,
има кола, скупа кола,
све има,
може га за нос вући.

Дакле, она ме не воли,
нити ме волела.
Све је било програмирано,
почев од оног судара,
у подножју брда.

Дакле…

Шта ће ми то, дакле?
Она је срећна,
планови су
јој постали стварност.
И шта ја уопште овде чекам,
шта?

Она је срећна.
Ено је… невеста…

Бела хаљина и бели венац!

Ко из бајке, тако је лепа,
али никако да јој ухватим поглед.
Да ли зна да сам овде,
да ли ме видела?

Ено је, невеста… бели венац…
бела хаљина… а лице бледо.

Она ме видела, зато је бледа.
Значи она ме волела…

Али зашто?
Зашто ми није писала
и чекала ме?
Зашто?.. Зашто?..

Враг ће га знати!

Волео сам једну E….,
ох, тако силно је волео,
али више у машти, него на јави.

Волео сам је и она мене волела.
И сад је волим, и ако она хоће,
да је заборавим.

И сад је волим,
иако туђе руке,
милују ртове нетакнуте,
које сам ја
чувао само за себе.

И сад је волим…

© Љубодраг Обрадовић

 

Многи су имали своју
*Светлану*. Песма је написана 1972. године, кад је песма *Мостарске
кише* Пере Зупца била јако популарна, а Е…. била моја Светлана.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *