Сви учесници пете Носталгије

 Љуба чита своју песму САН О...

САН ...


Ишао сам на Мораву,
одсјај тражио у поноћ...
Мислио, постаћу талас,
обићи ћу мора и свет.

Стајао сам дуго на обали,
плашиле ме ноћне птице,
ветар је певао своје песме,
које разуму мудри и време,
ветар је лутао светом.

Испод мојих ногу текла је Морава,
промицале су рибе и ситни песак.
Поред мене стварност се смејала,
у телу мук и надање, у машти сан.

Сан о Морави, реци која пева,
сан о обали, обали која крије
моје тајне, моју љубав,
сан о срећи,
срећи која ме напустила,
сан о...

Идем и сад на Мораву.
Одсјај задњи је догорео.
Постао сам талас равнодушности,
не лутам ни по идеалима.

Стојим и сад на обали дуго.
Не плаше ме ни сове,
ни било шта друго,
чак ни ветар фијуцима својим.

И гледам ту воду,
слушам то стругање таласа,
који односе мој сан,
сан о...


Ево како је Љубодраг Обрадовић најавио пету НОСТАЛГИЈУ у клубу КЦК

Љуба: Поштовани пријатељи културе, и посебно поезије! Лепо је са носталгијом присећати се правих вредности и догађаја из прошлости, и тиме палити искру заноса за догађаје будуће. Ја се вечерас заједно са Вама, присећам веома популарне Радио емисије, НОСТАЛГИЈА, коју је осмислила Љиљана Пантелић Ценц, а коју веома успешно води Даница Гвозденовић и која је на радио Крушевцу  релизована 95 пута, а у Културном центру Крушевац, у оквиру сардње са РТК-ом 5 пута, тако да је ово вечерас и један мали јубилеј: 5 извођење у Клубу КЦК и један велики јубилеј 100-то извођење укупно гледано! У то име позивам главну уредницу Радио Крушевца Љубинку Спајић да нам се тим поводом обрати !

Даница: Шта је носталгија? ( Чита песму Носталгија)

Ова песму написао је наш човек Славко Веснић који живи у Темишвару. Ето, то је носталгија: чежња за завичајем, чежња за нечим што нам је некад било веома драго, а више није ту, али ми се тога сећамо и кад можемо, ми му се враћамо.

Они који живе далеко од свог завичаја желе не само да се врате, већ и да нешто учине за завичај. Следећа прича говори о једном таквом примеру.

Из села Старог Трстеника у трстеничкој општини, а опет близу Крушевца пре много година отишао је Живорад Андрејић, школовао се и са дипломом инжењера зауставио се у Љубљани. Ту и данас живи са породицом као пензионер. Али своје село није заборавио. Јер како рече, опет један наш завичајни књижевник Човек је као дрво- где никне, ту му је место.

Пре девет година на нјегову иницијативу у Старом Трстенику основано је Завичајно друштво Дубрава. Један од задатака Друштва неговање духовних тековина, културних и других вредности, сећање на догађаје и прошлост краја. Завичајно друштво периодично издаје и гласник Дубрава. Двориште своје родне куће овом малом селу поклонио је Друштву и тако је постао и добротвор. Сваке године у двориште куће Живорада Андрејића о врачевским празницима 14. јула одржава се Сабор Друштва са пригодним програмом са освртом на прошлост, историју и традицију села и околине. Идеја иницијатора оснивача Друштва је и да у свом дому оснује и етно музеј.

Живорад Андрејић је протеклих дана о Св. Николи био у свом завичају, али се због новогодишњих празника вратио у Љубљану, јер Нова година је и породични празник и зато жели да буде са својима.

А ја ћу из завичајног гласника Дубрава прочитати једно виђење завичаја које је записао члан Друштва Милан Радић из Велике Дренове.

Човеков завичај се дефинише као земљописни, природописни, историјски и духовни простор у коме човек никне и стане на ноге, где му протекне и у њему заувек остане зачарано доба детињства, где заврши основну највећу школу и стекне основне појмове о свету око себе, са правдама и кривдама, одакле коначно са родног брега све до видикове линије и на све четири стране очима и књигом освоји знања и својства на којима се озида човек. Завичај се воли као што се воли мајка, он се чува, о њему се брине. Ма где се нашао, човек мишљу, кораком и срцем тежи завичају.

Завичајни хроничар Мијушко Глиџић објавио је монографију На топлом крилу завичаја па ћемо чути један део из монографије. (Чита)

Рекли смо да се човек враћа завичају- шумама, ливадама, сокацима. Завичај многих има и своју реку. Река завичајаца из Старог Трстеника, а и наша, је Морава. Зато је Друштво за своју химну одабрало народну песму Ој, Мораво, а заслужним завичајцима додељује Моравску повељу. Да чујемо зашто.

Оно што је Сена за Француску, Волга за Русију, Мисисипи за Америку, Нил за Египат, Жута река за Кину, Амазон за Бразил, Тигар за арапске земље, Ганг за Индију- то је за Србе и Србију Морава. Те реке као да су одредиле судбину народа који су живели на њиховим обалама па су отуда и најснажније повезане са њиховим животима и са њиховом књижевношћу. И ето, у томе и обистињење Хераклитове мисли да од земље постаје вода, а од воде душа. Баш због те земље, због те воде и због те душе Морава је најопеванија река у српској књижевности па Вук Караџић с правом вели да су Срби сваку већу воду називали Моравом. Душа српског народа је опијена Моравом а благородна нарав и дух Мораве у људима одувек су били и већи од њеног земаљског шара.

Овако о Морави говори наш гост др Велибор Лазаревић, председник огранка Вукове задужбине у Белој Води, професор књижевности. Много је његових ауторских радова а ја ћу поменути само антологију песама о Морави. Рођен крај Мораве, Морава га својим шумом задојила, опчинила својим ноћним кикотањем трчкарајући по спрудовима и није чудо што воли Мораву- зато је Велибор креатор најбоље српске песничке манифестације о Морави, која од Мораве прави сцену, јер се догађа на самој Морави – песничке манифестације Моравски цароставник.

Даница: Имали смо прилике да у овом амбијенту чујемо многе уметнике.

Међу њима има и оних за које пожелимо да их чујемо поново. Верујем да ћете се обрадовати да вечерас још једном чујемо младог виолинисту кога смо упознали у прошлој Носталгији. То је Војин Алексић, најмлађи син Виолете и Бобана Алексића. Кажем најмлађи јер од њега су старији Данило и Огњен. Дакле за Вас свира на виолини - Војин Алексић!