28.09.2010. - Bela sala KCK
Izmedju dve crno-bele kombinacije, koje su te dvadesetiosme semptembarske večeri bile u opticaju, posetioci Kulturnog centra Kruševac, su izabrali onu poetsku, (umesto sportske) u kojoj je Jelena Protić-Petronijević poezijom opčinila i odluku im smislenošću i lepotom začinila, tako ih je posle manje bolelo, kad su zbog poraza (u sportu) patili ...

Dešava se da poezija isplete nit iliti mrežu u kojoj se kazivači i konzumenti isprepleću i preslože, tako da granice izmedju pozornice i publike nestanu, takvo jedno veče zbilo se večeras i sve koji su sportsku žrtvu učinili, oplemenilo i razigrane ih vratilo kućama. Nije sve u životu čemer, nije sve popisivanje, stvari i iventara, ima tu i onog lepog u šta nas je Jelena Protić-Petronijević sa svojim stvaralaštvom i svojim saradnicima iz KCK i gostima poput Mihajla Pantića, Ivane Todosijević i naročito Miloja Protića - virtouza na violini, neprimetno uvukla, tako da je doživljaj bio putpun i savršen, sa mirisima itilaje, španije, grčke... sa mirisom poezije... I zato je na kraju dobila aplauz, cveće i poeziju... I privilegiju da srećna ode u svoj dom i poeziju sanja...

Jelena Protić - Petronijević

ПОПИСИВАЧИ

Почетак је године
И ми пописујемо
Све што нам се нађе
Пред очима
Грејалице
Целе
И полуполомљене
Фотеље
Којима су попустили
Федери
Итисон прастари
Миш-боје
Штафелаје
Без слика
И слике
Наопако окренуте
Према зиду
И ормаре
Беле са крилима
И стилски сто
Клавир
И чивилук
Реквизите из представе
Расходоване
Звучњаке комада два
(Како рече спремачица Ружица)
И струњаче
На којима се не вежба
Јер су пуне прашине
Затим столице
Несигурне превртачице
Завариване
Па опет поломљене
Врло проблематичне
Јер их има свуда
Као да нестају
И беже
Али ми их сустижемо
Јер смо пописивачи
Пописујемо званичне документе
Али не пописујемо
Људе
То ради друга комисија
Она која се тајно састаје

Па како им буде

Јелена Протић-Петронијевић


Ljuba Obradović - pesma koleginici u čast

JELENA

Na putu u magli,
stihovi zrače,
da ozrače one izgubljene
i označe prolaz za zaljubljene.

Jelena slama svog jelena!
Po šipražju misli se cepaju,
dolinama mirisi šetaju,
izgledi čarima mame…

Eh, njen lik je podsticaj,
za igre skrivanja,
u vremenu koje beži.
Njen lik je uteha,
za sve propuštene
prilike i neprilike.

Jelena uvek dočeka
svog jelena, ako poželi.
I po vrletima duha,
pliva u sopstvenom znoju,
a nada se sreći i spokoju.

Svest je ono za čim se žudi,
slast se lakše probudi,
ali  potok je uvek nov,
kao rov za rat!

Eh, da mi je znati,
zašto se pati za Jelenom,
koja umara jelana,
a u bezizlaz je
i sama saterana?

I da mi je znati,
kud vodi taj put,
tajanstven i krt,
kojim korača Jelena?

A na putu tom,
kao u magli,
stihovi zrače,
da ozrače one izgubljene
i označe prolaz za zaljubljene!

(C) Ljubodrag Obradović



Mihajlo Pantić, Lidija Užarević i Jelena Protić - Petronijević

ЈЕЛЕНА ПРОТИЋ-ПЕТРОНИЈЕВИЋ  - БИОГРАФИЈА


Јелена Протић-Петронијевић, рођена 4. маја 1963. у Крушевцу где је завршила основну и средњу школу. Дипломирала на Филолошком факултету у Београду на Групи за општу књижевност са теоријом књижевности. Објавила до сада пет књига поезије, више интервјуа са вредним и занимљивим људима, објављује есеје, књижевну критику, путописе ... Радила као секретар и главни уредник часописа Багдала и као директор Културног центра Крушевац (2000-2006). Сада је уредник књижевног програма у Културном центру у Крушевцу и часописа Пушеви кутлтуре. Води Поетски театар-радионицу за креативно писање.

Поред књига поезије Дани (Багдала, Крушевац, 1987), Благодет промене (Универзитетска ријеч, Никшић, 1992), Искушавање (Рад, Београд, 1995), Чудо у Лазарици (Црква Лазарица, Крушевац, 1999), објавила и двојезичну књигу Боје Византије (на српском и грчком, Црква Лазарица, Крушевац, 2006).

***
Слично својим ранијим лирским подухватима (а ти су подухвати, по правилу, од најтананије врсте) и у књизи Пописивачи Јелена Протић-Петронијевић примењује посебан стваралачки поступак, који је у модерној поезији делатан откада она постоји, али увек са корекцијом, са препознатљивим отиском сваког индивидуалног стваралачког гласа. Што значи да песма настаје на увек исти, али непоновљив начин. Реч је о језичком усаглашавању грађе различитог искуственог и асоцијативног порекла.

И у Пописивачима Јелене Протић-Петронијевић то својство је и доминантно и пресудно за обликовање слике света која се посредује стихом. На првом месту је доживљај, песникиња увек креће од нечега што је узето из непосредног искуства, па се затим песма самообликује тако што собом призива и у себи интегрише најразличитије могуће слојеве (путописни, духовни, историјски, литерарни, свакодневни, сакрални, медијски, интимни и тако редом).

Сви се ти слојеви обједињују у процесу језичког усаглашавања, налажењем оне нарочите фреквенције, оног треперења душе које је могуће и које постоји једино и само у лирском ткиву песме. Лирски глас је, као и сваки преосетљиви посленик, поседник и посредник речи, медијум који у језик претапа сопствене осећаје, сопствене увиде, виђене слике и догођене или сањане призоре, и даје им одговарајућу, непоновљиву форму песме.

Евокативност, призивање и рекреирање свега што је у свету опажено, и свега што у њему, макар само у мислима, постоји, основ је и полазиште лирске поезије Јелене Протић-Петронијевић. А о исходу тог подухвата, који је по правилу од најтананије врсте, песникиња говори у песми "Огледало":

"Рећи ћу ти
Никада не пишем из досаде
Можда из тескобе
 Из собе на крају града."

Лирика је увек усамљенички посао, сашаптавање са самим собом, и, како песникиња вели, "лично трагање за смислом" који, међутим, у крајњој инстанци увек подразумева Другог, и призива га да се огледне у реченом. Па, огледните се, без страха да ћете срести непознатог.

Михајло Пантић



















Aleksandar Grašić je ukinuo granicu izmedju pozornice i gledaoca




Italijanski donosi miris Kaprija


...a Ivana Todosijević poeziju muzike...


Maja Olić - i kolege su dale svoj sud


Aleksandar Grašić