^На врх стране

  • 1 КРУГОВИ...
    Лете кругови око мене, на вртешци врти се мој свет. Зашто другима срце зебе и боли их сваки мој успех? ...
  • 2 КРУГОВИ...
    ...Зашто живот свој ритам има, а мој већ ко стари вергл шкрипи? И како даље сам да пливам, кад ми спокој у чемер кипи?...
  • 3 КРУГОВИ...
    ...Сваког дана изазов већи, летим ко пчела на нови цвет! Ко ће мене сад да усрећи, кад немир мој врти цео свет?...
  • 4 КРУГОВИ...
    ...У даљини тутњи олуја, душа ми је струна на ветру. Куд ме носи животна струја, зна ли ико на овом свету?...
  • 5 КРУГОВИ...
    ...А сећање светлост избледи... Кругови се крате и прете. Сад се и моје срце леди, сви који лете, једном слете!
ИН

Уживајте у поезији


ПоезијаИН

Поезија Љубодрага Обрадовића

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА

Писати или причати о књизи са чијих вам се страница смеше не само најзначајнији глумци које Србија има на почетку 21. века, већ и људи са којима сте интересно и интимно увезани, на овом месту чини ме поприлично нервозним. Ипак, спремајући се за ову изузетну прилику која се преда мном указала, као и сваки заинтересовани читалац... и више него заинтересован, одредио сам питања, поставио хипотетички оквир, све у нескривеној жељи да о књизи на достојан начин говорим. И гле – хтео не хтео, свесно или не, књига ме је увукла у њену форму и одатле у њено задовољство. С једне стране, дакле, мислим на овај исповедни тон којим се вама обраћам, а који је директна последица исповедног тона књиге И тако ... (Село гори, а баба се чешља) Радоша Бајића, објављене 2011. године, у издању „Гласа цркве“ и „Контраст студија“ и с благословом Њговог преосвештенства Епископа Шабачког Господина Лаврентија. С друге стране, призвао сам у сећање ванредни подухват Ролана Барта посвећен задовољству читања и тако и названом: Задовољство у тексту. На самом почетку Барт каже: „Ако са задовољством читам ову реченицу, ову повест или ову реч, то је зато што су оне биле писане у задовољству (...) Тада је створен један простор насладе.“ Једноставно речено, читајући књигу која је вечерас пред нама – ја сам се нашао у простору насладе.

мр Спасоје Ж. Миловановић - „ШТА ДА РАДИМ – ВЕЛИКА МУ ЊИВА“
(О књизи: Радоша Бајић, И тако... /Село гори, а баба се чешља,
Глас Цркве и Contrast studio, Београд 2011.)
Уобичајено је да када се говори о овој књизи да се истакне чињеница да је она проистекла из солилоквија лика Радашина у ТВ серији Село гори, а баба се чешља, премијерно приказиване од 2007. до 2011. године на националној телевизији: ЈС РТС, да би по завршетку серијала одмах кренула у репризе и поново у ударном термину телевизијског програма. Иако су ови подаци верујем свима познати, чини ми се да је то неопходно да се понови и истакне. Одавно једна серија није стекла толику популарност и имала толики успех.

Међутим, ја се нећу бавити феноменом ове серије на начин ТВ критичара и историчара, нити сам на крају крајева за то и позван, већ ћу указати на чињеницу да књига И тако... стоји сама за себе, независно од ТВ серије и потпуно равноправно са њом. Можда је и надилази.

Основа проблематике којом се Радош Бајић бави је начета у његовој монодрами Лед, коју је написао и започео да игра 1976. године и која је имала преко 500 стотина извођења у најразличитијим позоришним просторима, од елитних сала до вашарских шатри; монодрама која је имала своју ТВ екранизацију, која је ушла у Антологију монодраме и која је однедавно наставила да живи и као играни филм. У оба случаја ради се о елегичним причама о српском селу онаквом какво јесте у тренутку када се о њему говори. Јунаци ових прича су мали, обични људи, уроњени у снове и реалност о опстанку, притиснути одозго небом, одоздо земљом, са једне стране државом, са друге комшијама и родбином, које непрестано псују и од којих непрестано траже помоћ. Иако трају и таворе у надању да ће доћи боље, они опстају у свом посебном хумору, увек се радујући животу колико год да је он оскудан и тескобан. Ипак, оне се по нечему битном разликују: Миливоје из монодраме Лед тек је стасао младић, сав напрегнут стваралачком снагом младости и жеље за напретком, а Радашин је исцрпео готово све своје животне сокове и мисао му лута кроз сва она искуства које живот у свој својој пуноћи собом носи.

На овај начин, Радош Бајић, узимајући у обзир и све оне филмове о Секули, које је са видљивом оданошћу том изворно Српском Дон Жуану стварао, формира једну генеалогију распада или очувања Српског села, тог корена Српског народа и државе. Чини се да је Радош Бајић дао себи у задатак да да реч онима који је нису имали, или је барем нису имали у довољној мери у релативно блиској... па и даљој прошлости еx ЈУ простора, проширујући тако ограничену галерију ликова на приповедачком, драмском и филмском пољу подигнутом на пола пута између села и града. Удвајајући, сучељавајући искуства сећања, надања и живота који живе, Радош Бајић се наизглед прикључује оном концепту стварања корена, очева, мајки и синова, судбине, проклетства и проклетиње, духовне и материјалне запуштености, сељака и сиротиње, којима се подједнако ваља подсмевати и од њих бежати, од тзв. сеоских приповедака Глишића, преко фолклорних комада с краја 19. века, до Камена за под главу и Брисаног пута Милице Новковић, Мириса, злата и тамјана Слободана Новкова, Хамлета у селу Мрдуша Доња Иве Брешана, до Одумирања Душана Спасојевића; од филмова „црног таласа“, преко Љубави на сеоски начин и Докторке на селу, до последњих серија Сељаци и Мој рођак са села. Међутим, као што сам истакао, то је само наизглед.

Пре него се осврнем на суштинске разлике – морам истаћи јако битну чињеницу. Након готово 70 година запостављања тема са села – Радош Бајић пише и изводи монодраму Лед и тек након ње јављају се драме Милице Новковић, серија Докторка на селу, тек након првог филма о Секули објављују се романи Аризани, Књига о Милутину, Чизмаши... Тек по почетку емитовања серије Село гори, а баба се чешља – снимају се и емитују серије Сељаци и Мој рођак са села, премијерно се изводи Одумирање и ево сад Бунар. Успех који Радош Бајић постиже својим причама о селу тако постају ослонац и модел угледања у сваком од времена праизведбе.

Али, за разлику од свих ових драма, филмова, романа и серија које сам споменуо, приче Радоша Бајића не заснивају се на изразито драматуршким конструкцијама ликова, на жанровским претпоставкама комедије, гротеске, фарсе, трагедије... његове приче се баве конкретним животом, онакав какав јесте, са изразитим разумевањем и љубављу према њему. Његов Радашин, као и Милисав, кроз своју свест преламају сву потребну узбудљивост свакодневице и стварности, подједнако састављену и од смеха и од плача, и од ироније према другом и од самоироније. Ваљда зато и његове приче имају огроман успех. Милан Предић, са искуством дугогодишњег драматурга у Народном позоришту, непосредно пред Први светски рат најјасније је успео да формулише захтеве и укус ондашње публике, који је готово постао менталитетска црта Србије: “Наши савремени гледаоци воле да им се пружи нешто што личи на студију, мало психологије и друштвене слике, али хоће и да се смеју. Треба погодити средину: не дати потпуно Лабиша, али не бити као Анри Бек.” Дозволите да изнесем суд – Радош Бајић је непогрешиво успео у томе.

У овој књизи – својеврсној Радашиновој аутобиографији и свакако Радашиновој монодрами, главни јунак, тај чувени „лирски субјект“, истовремено је „и протагониста и деутерагониста, наратор и демонстратор, носилац активитета и његова жртва.“ Његова размишљања, догађаје које апострофира, ликове који у тим догађајима учествују, он не извлачи и не увлачи у историјски преломне тренутке, не сврстава их у историјски судбоносне „за“ и „против“, не придодаје им дневно-политичку идеологију, већ их заодењује оделом свакодневних, људских брига и радости. И о њима говори језиком аутентично припадајућем лику, миљеу, пореклу, образовању...Он даје дубок увид у менталитет и обичаје Српског народа. Он отвара читав низ питања, даје одговоре, али подстиче и на размишљање, непрестано стварајући апотеозу људској упорности и истрајности. Отуда и називи поглавља и цртица унутар њих, које започиње „Заветом / Радост живота“, наставља се „дефинисаем“ Петловца, Мораве, фамилије, крсне славе, Божића, Цркве, иностранства, људи, сваког лика понаособ, а завршава „Аманетом / Један живот“, чине ову књигу целовитом, а богатство језика, дијалеката, наречја, пуноћа мисли и прецизно компонована нарација – чини је посебном.

Задржимо се на тренутак на језику којим је написана књига. То је језик Моравског човека, али и њихових гостију из којег год дела света да долазе и у који се враћају, у свој својој посебности, фразеологији, па и архаичности. На овај начин, Радош Бајић се придружује једном општем напору очувања идентитета народа који живе у Србији и имлицитно или експлицитно се супротставља погубности глобализације. Узнемирујуће вести, наиме, освануле су на страницама неких светских новина: како тврде експерти, сваких 14 дана са лица Земље нестане један — језик! Прецизније, то значи да умире последњи човек који је говорио тим језиком. Самим тим нестаје један народ, односно једна култура, поимање света, етички кодекс, обичаји, приче и легенде, историја и свакодневица... Научници се не слажу о томе колики је утицај процеса глобализације на нестајање језика. Многи сматрају да су то два одвојена процеса који међусобно нису у вези. Ипак, опрезнији стручњаци нису тако децидирани. Неспорно је да ширење електронских средстава масовних комуникација намеће обавезу познавања језика на којима се програми емитују. Интернетом влада само пар језика. Убрзана урбанизација и миграција разара досадашње организације становништва. Свежи досељеници у градове, наравно, морају да говоре језиком који је већински и тако заборављају свој матерњи језик, а њихови потомци никада и не науче језик предака. У коначном збиру дешавања, разбијање језгра народа доноси и нестанак језика који су стварале генерације и по коме су се разликовале од других, изражавајући свој непоновљиви доживљај света. Напор који Радош Бајић улаже да сачува конструкцију језика, више је него фасцинантан. Отуда на крају књиге и „речник мало познатих речи“. Речи које троморавско састајалиште чине аутентичним.

Ипак, овој књизи треба упутити једну замерку. Фотографије глумца који тумачи лик у серији и које се налазе у књизи, треба тумачити тек у продуцентско-маркентиншком и споменарском смислу, и, по мом мишљењу, оптерећују један изразито квалитетан књижевни чин.

За сам крај, иако сам рекао да се нећу бавити ТВ критиком – пишући овај приказ, присетио сам се реченице, коју сам чуо да ли од Милорада Мандића Манде, Љиљане Стјепановић, Милије Вуковића или Илије Вучковића, стварно се не сећам...дакле, реченице која Радоша Бајића сврстава у низ значајних и надасве интелигентих ТВ и филмских стваралаца. Опште је познато да је Радош Бајић био најомиљенији глумац Жике Павловића, великог редитеља, сценаристе, романописца и професора, од којег је, коначно, крао и код којег је савладао основе сценаристичке и редитељске уметности и заната. Поред тога што се свом професору, редитељу и пријатељу одужио на различите начине – објављивањем сабраних дела, подизањем спомен плоче итд - Радош Бајић га је у једном ауторском тексту или интервјуу назвао „Српским Џоном Фордом“. Тог истог Џона Форда након Поштанске кочије, његовог најчувенијег филма, приупитали су злонамерно – како је могуће да индијанци читав филм јуре за кочијом, а не сете се да убију коње и заврше посао. Форд је одговорио – да су то урадили, не би било филма. Радошу Бајићу, пак, ТВ и филмски чистунци спочитавали су да Село гори, а баба се чешља има превише празног хода, да испуњава време непотребним монолозима, наравно, не улазећи у функцију тих монолога, да му кадрови бескрајно дуго трају итд. Тако су му ставили и замерку, парафразирам: Аман, човече, Радашин иде преко њиве, па иде, па иде, и то траје и траје... А Радош Бајић је лаконски одговорио: Шта да радим – велика му њива.

Мени не преостаје ништа друго, већ да пожелим да је у здрављу и срећи обрађује на радост свих нас.

Крушевац, 27.03.2012.
мр Спасоје Ж. Миловановић - „ШТА ДА РАДИМ – ВЕЛИКА МУ ЊИВА“
(О књизи: Радоша Бајић, И тако... /Село гори, а баба се чешља,
Глас Цркве и Contrast studio, Београд 2011.)


Маја Олић отвара изложбу карикатура Михаила Златковског добитника награде
ЗЛАТНА КАЦИГА за карикатуру 2011. године





































đ





















































In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player
Copyrigcht © 2013 PoezijaIN