Даница Рајковић и Јелена Ђорђевић

 

Јелена Ђорђевић


Љубодраг Обрадовић

ПОСЛЕ ИЗАЗОВА - ОТКРОВЕЊЕ!!!

Почети није било лако, било је изазовно, а изазов је донео и плодове - наставак започете мисије, коју је Даница сама себи поставила!

*Даница Рајковић је рођена 03.03.1949. године у селу Рлици, (општина, односно град Крушевац), које се сместило у самом подножју Јастребца и та чињеница је оставила дубок траг у њеном сећању и подстакла је да прихвати изазов и своје песме, чуване годинама у разним фијокама, у пожутелим ђачким свескама, а највише у души и срцу, изнесе пред суд јавности..* И њена прва књига поезије *ОСТАО ЈЕ ТРАГ* је угледала светло 2009-те године, дакле у њеној шездесетој години и тако је њена мисија окончана - њен траг је остао!

Али прави изазов следи затим. Искуство које су године наталожиле у њеним венама и мириси који су је годинама обасипали њено тело, имали су смисао искре која пали ватру стварања и нагони на нова прегнућа.

Богата за утиске из сусрета са својим пријатељима и пријатељима поезије, Даница се пуна полета као у двадесетим, латила пера, и оно што је душом рудело, дала папиру и читаоцома.

(ЖИВОТ ЈЕ СВЕТЛОСТ)

 

U Beloj sali KCK u toku je FEŠT 2011 koji i ove godine organizuje KPZ Kruševac, uz prostornu, tehničku i kadrovsku pomoć Kulturnog centra Kruševac i Kruševačkog pozorišta. 18.04.2011. godine, nastupili su učenici Osnovne škole iz Žabara - (...i Trebotina, Male Vrbnice, Velike Vrbnice, Pepeljevca, Meševa...) sa predstavom Tode Nikoletića *ZAČARANA PRINCEZA* u režiji Cice Bacić. Predstava je osvojila publiku koja je do poslednjeg mesta ispunila Belu salu KCK i nagradjena je frenetičnim aplauzima...

У Тропоји кућа жута
Грозне избе, ланци и ченгеле
Леден кофер, црни осмех покрај пута
Зелен мантил, млад Менгеле.

Лампа стона, светли ребро, врх плафона
Једни зјапе покрај урне
А Свевишњи, кроз креч кобни лупу носи
Друге шкриње чека, слепа звезда, два отета века...

Овакву поезију, по мом скромном мишљењу, и може писати песник, са којим се сам живот и судбина тако горко поиграли, да је он био човек који је последњи 20 јула 1999. године закључао Народну универзитетску библиотеку у Приштину, у којој је пре тога радио и живео у канцеларији, и преселио се као избеглица у Ниш, где и данас живи и пише поезију која има светски одјек.

Ево шта о Дончићу пише Јован Јањић у престижном НИН-у бр. 2567од 09.03.2000. г.

*Његова песничка судбина слична је животној. Оно што као песник није постигао у земљи, стекао је, сасвим спонтано и неочекивано, у свету.

Прва његова збирка "Трошна катедра", објављена 1987. године, имала је судбину као и већина првих песничких књига непознатих аутора. Упркос високим оценама критичара, на бољи пријем није наишла ни његова друга збирка "Зобница", објављена 1996. у свега неколико стотина примерака, у најскромнијем повезу.

Када је, после неколико месеци, изгледало да ће и она остати незапажена на књижарским полицама, Дончићу стиже позив да дође у Трст да у Српском центру представи своју збирку. Задовољан што је неко уопште приметио његове стихове, отишао је у Трст, одакле се вратио у Приштину још задовољнији, не слутећи да ће та промоција бити увод много веће промоције.
         
Три месеца касније, у априлу 1997, стиже нова пријатна вест, обавештавају га да је за збирку "Зобница" добио награду "Златно перо Драгише Васића" од Српског краљевског клуба у Гетеборгу. И даље све следи као у некаквом сну. Издавачка кућа Либраиррес Фигаро из Париза објављује "Зобницу" на француском, у тиражу од пет хиљада примерака. Рецензент и уредник књиге, књижевни критичар Алфредо Портодез написао је да Дончић "у француску књижевну јавност улази свечано, царским кочијама". Убрзо ово издање добија награду за протестну поезију "Плоча Гијома Аполинера".

"Зобница" наставља свој пут. Издавачка кућа Драгомана Протића "Протис" из Чикага објављује ову књигу.

Дончића зову са друге стране океана да лично чита своје стихове. Гостује у 17 градова САД, Канаде, Бразила и Перуа. Све делује некако нестварно. У Кампинасу, пред двадесет хиљада Бразилаца и понеког Србина, казује стихове на српском. Емотивно темпераментни Бразилци упијају стихове које не разумеју али осећају ритам. Слично је у Сао Паулу, у Лими...

Затим, на избегличку адресу у Нишу стиже писмо из Севиље у коме пише да је он, Милоје Дончић, добитник међународне награде за књижевност "Звезда Федерика Гарсије Лорке". Овим писмом се и позива да дође на свечану церемонију уручења награде 13. октобра 1999. Све трошкове сноси организатор. Није могао да поверује у оно што пише. Није му било јасно како је његова књига уопште доспела пред жири састављен од угледних имена са разних страна света, па још и да буде проглашена за најбољу! За сваки случај, проверава телефоном и уверава се да је тачно све што је написано.

Предвиђено је да награду уручи градоначелник Севиље. Дончић прави "инцидент", одбија да му награду уручи политичар, већ тражи да то учини неко од уметника. Церемонијал се због тога одлаже за један дан. У атељеу Салвадора Далија пехар на чијем је врху сунце оперважено ловоровим гранчицама и на чијој једној страни је Лоркин лик и новчани део награде од 5.000 евра предаје му председник жирија Карлос Сарага, професор светске књижевности на Мадридском универзитету.*

Надам се да су све ове реченице објављене у НИН-у успеле да дочарају део песничке и животне снаге, којом зрачи поезија Милоја Дончића... И да би, кад би се којим случајем за песништво додељивала НИНОВА НАГРАДА, биле довољне да први добитник буде баш МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ.

Надам  се и да су успеле да дочарају, зашто смо ми из Културног центра Крушевац, поносни на чињеницу, да када се на светском претраживачу Google укуца име МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ, одмах се, као први у низу,  појави текст о Милоју који смо написали колегиница Јелена Протић-Петронијевић и ја, о једној ранијој Милојевој промоцији у Крушевцу и објавили га на сајту Културног центра Крушевац.

Надам се да ће и ова промоција, оставити неизбрисив траг у нашим срцима и души и бити део историје у стваралуштву ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ПЕСНИКА МИЛОЈА ДОНЧИЋА.

Љубодраг Обрадовић

Јелена Протић-Петронијевић и Милоје Дончић

CRVLЈI RASAD - Miloje Dončić
Napisala Jelena Protić-Petronijević

Krajem 2010.godine izašla je nova knjiga poezije  Miloja Dončića u izdanju Književne zajednice Bora Stanković iz Vranja. Knjiga nosi postapokaliptički naslov CRVLjI RASAD, a prva pesma u knjizi je Ogrlica za domovinu.  Svojim prepoznatljivim metonimijskim pristupom autor povezuje čitav niz negativnih pojava koje čine tu ogrlicu iz naslova pesme. U spoju metonimije i metafore pesnik stvara lanac asocijacija užasa pokupljenih iz sopstvene svesti i podsvesti, uz neku iskru nade. Pesnik pruža, kako sam kaže taj crni kliker što sija u meni... Da, to je taj crni ukras, doprinos pesme, savest, nemir, moranje, obaveza da se napiše i kaže svetu da se dovoljno zna i da nije dragoceno ćutanje. Dragoceno je reći  nešto u odbranu talenta, poštenja, pravdoljubivosti, iskrenog patriotizma.  Uprkos uplivu globalizma  neko brani svoju malu domovinu koja je na ruletu kako kaže prvo od pet poglavlja knjige.