У малој сали Крушевачког позоришта 10. децембра 2009. године, у организацији Културног центра Крушевац, Крушевачког позоришта и КУД-а "ВУК КАРАЏИЋ" из Треботина, Жабара и Мале Врбнице, одржана је промоција књиге Љубодрага Обрадовића "ЖИВЕТИ СЛОБОДНО". Погледајте детаље у сликама и скраћени синопсис вечери.

Овако је почело - Кошанин свира "Кондоров лет" Текст за пресловљавање


Публика


Лидија Ужаревић и Предраг Ћирић - водитељи програма и Љубодраг Обрадовић

ЖИВЕТИ СЛОБОДНО

Убери сваки цвет,
сваку травку згази.
Да крочиш у слободан свет,
све око себе унакази.

Не бери бригу за друге,
ти си епицентар света.
Да се твој сан оствари,
продај одмах све,
продај и спокој детета.

За трен лажног весеља,
смело поклони туђе идеале.
Да се испуни твоја жеља,
режирај бројне скандале.

Титраји стихова што блуде,
учмалост и таму разбијају.
Све слободе света сад се нуде,
очима у мраку што сијају.

Очима за слободом што светле,
певају се омамљиве баладе...
У име сутрашњице светле,
ноћас их лежерно раде.

Гласник који доноси мрак,
сад о срећној будућности труби.
Чим изгубимо властити знак,
чим се разум изгуби.

Живети слободно, у ред стати:
светски поредак је нов!
Ако хоћеш да те срећа прати,
у својој башти истреби коров.

Искрчи шуме, преори ливаде...
Оне који о слободи сањају,
построј у радне бригаде,
 да за моћне рај стварају.

Живети слободно,
душу са ђаволом стопити…
А оне што ходају узводно,
у вртлозима потопити.

© Љубодраг Обрадовић


Публика


Миљојко Милојевић говори о својој рецензији књиге


Публика


Светлана Ђурђевић


Ксенија, Оливера, Јелена и Александар



Оливера Миловановић


Предраг Ћирић


Вељко Стамболија


Славица Давидовић и Живота Трифуновић - песници у публици


Бранко Симић


Рајна и Љуба у публици


Јовић и Смиљковић у публици


Публика


Спале са сином и шефицом Јасмином


Бата, Раца и Радоје


Спале са сином


Др Радојка Петковић у публици


Публика


Микица Ракић 


Драган Тодосијевић


Павле Панин пева Подмосковске вечери


Јелена Ђорђевић


Александар Грашић


Миодраг Динуловић


Удружење фрулаша Адам Милутиновић


Братислав Спасојевић


Бранко Симић и Маја Олић


Ово си могао за октаву више - кoлeге музичари Бранко Симић и Мића Живановић


Јелена и младе снаге Ћоса и Пеђа


Ђурђа и Грк


Горана, Ђурђа и Љуба


Ксенија Алексић


Љубодраг Обрадовић


Коњушани са Билом и Љубом


Љуба, Деса и Слободан


Гана, Јелена, Љуба, Ђурђија и Живота


Љуба са члановима удружења фрулаша Адам Милутиновић


Љуба и радници КЦК


  Смиљко и Љуба


Пеђа, Јелена, Ћоса, Љуба, Веркан и Крла


Љуба, Спале и Оливера


Марија и Нена


Марија, Педа и Нена


Мишко, одлично си рецитовао


  Треботинска веза: Педа, Крла, Љуба и Гана


Смиљко, Јелена, Љуба, Крла и Ђука

УЧЕСНИЦИ ПРОМОЦИЈЕ:

1. Лидија Ужаревић
2. Предраг Ћирић
3. Миљојко Милојевић
4. Вељко Стамболија
5. Братислав Спасојевић
6. Спасоје Ж. Миловановић
7. Светлана Ђурђевић
8. Драган Тодосијевић
9. Оливера Миловановић
10. Миодраг Динуловић
11. Јелена Ђорђевић
12. Ксенија Алексић
13. Александар Грашић
14. Микица Ракић
15. Љубодраг Обрадовић
16. Бранко Симић
17. Павле Панин
18. Удружење фрулаша Адам Милутиновић

Коначно је отштампана моја друга књига поезије, ЖИВЕТИ СЛОБОДНО, и то као прва књига - самостално издање ПоезијеСЦГ! Сада прочитајте неколико песама из књиге и рецензију Миљојка Милојевића и уживајте (као и ја док листам странице ове нове књиге).


ЗВУК ВИОЛИНЕ


Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама-
кључ у туђем џепу.

Разигра се носталгија,
филм се развије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе и слатке речи доносе.

Волео сам увек супротност:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија...
Сад вино прија,
ко смешна и сурова стварност.

Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Звечи тишина.
Твоје усне другог љубе,
моје срце на другу мисли,
а ноћ је, певају славуји…

Пише се црно дечаку пијаном.
Кораци испод стрехе,
твоји кораци у крађу крећу:
искусни принц и виолина!

Немоћан дрхтим.
Бес кључа на реалност света,
а ноћ је јунска, липа цвета
и шерпе по путу вуку деца.


ЈУЛИЈАНА

У предграђу мог сна,
једне јулске ноћи,
срели смо се тајно.

Ветар је певао песме
које време не брише.
Ветар је носио моју чежњу
и страст која је
висила у ваздуху.

Ти си
одмахнула руком,
свесна лепоте
и комбинација
које се нуде.
Све тече
и пролази.

У предграђу мог сна,
сви сокаци судару воде,
а јава твојих снова,
само непогоде доноси
и другим песмама
главу ми хлади.

У предграђе мог сна
једне јулске ноћи
унела си кошмар.

Љубодраг Обрадовић


Миљојко Милојевић:

Осврт на збирку песама
*ЖИВЕТИ СЛОБОДНО*
Љубодрага Обрадовића

*ЖИВЕТИ СЛОБОДНО*, по реду друга, песничка збирка Љубодрага Обрадовића, дипломираног економисте из Крушевца, песника, власника интернет сајта *ПоезијаСЦГ*, садржи не мали број песама, сврстаних у три циклуса:

1. “Трчим за судбином, лудо заљубљен у будућност”, који садржи рефлексивне песме;
2. “Ту смо, ни бомбе нас избрисати неће…” са врсним родољубивим песмама; и
3. “У очима звезде, у срцу жар” са љубавним песмама.

Сва три циклуса и по снази песничких порука и по стилу откривају и ране и садашње песничке преокупације, овог сада потпуно изграђеног и афирмисаног писца.

У раним песмама Љубодрага Обрадовића видимо младог човека који `трчећи за својом судбином´ спознаје важне животне истине и са неком мирном зачуђеношћу их бележи, чак и у неким насловима својих песама.


* Човек је тек прости ток,
у свету препуном игара.
Зна да му пролази рок,
то сазнање помало умара *

(Скица)

Дакле, песник је, можда и незнајући за римску сентенцу : Поезија ја мајка филозофије, изрекао у четири стиха три тачне животне истине: да је човек свестан својих ограничења - прост ток; да његовом животу неумитно тече рок; да је свет препун смишљених игара које, углавном, одређују горку судбину појединца. Тај фатализам, та предодређеност тока живота појединца, и не само пјединца, по мишљењу нашег песника, помало умара, обесхрабрује...

* Осећам жељу за истином,
а испред задњи срушен је мост.*

(Скица)

или застрашује, било би, можда, тачније рећи.

Спознајна прегнућа Љубе Обрадовића резултирају и у песми: Бележи срце, бележи, у којој са горчином и беспомоћношћу константује:

*Бележи срце, бележи,
Слобода је далеки сан.
Бележи срце и сањај,
сањати није срам...*

А то да је Слобода далеки сан, без прилога: само, пусти, узалуд и сл. упућује и на остварљивост тог сна, ни мало срамног, но пријатног, драгог, оптимистичног, прикладног младалачком, чистом, срцу.

Безбројни су, замршени, опасни, и увек херојски, путеви Слободе, али и светли, обасјани пламеним сјајем далеких звезда.

Да би се до ње стигло наш песник тврди: само полако, јер је полако: смишљено, храбро, најсигурнији пут, јер само храбри (за разлику од смелих и брзоплетих) знају како победити ропство - они су светионици у непогоди, сигурне бујице што у топле крајеве стижу...

*Само полако,
низ поток...
Вода у топле крајеве одводи.v Храбри су, и онако,
бујице за потоп,
светионик у непогоди.*

(Само полако)

Ово је последња, пета, строфа песме *Само полако* у којој Обрадовић, уоачава да: Бес је одраз слабих; Стрпљење је врлина јаких; да:

*Са људима није лако.
И непознати лик
за нешто се свети.*

као и чињеницу неке, тренутне, личне ситуације:

*Око мене брдо лажи,
у кући зврји мрак.
Миром се искажи,
Слобода твој нек буде знак!*

апострофирајући Мир и Слободу као неодвојиве атрибуте часног и достојанственог живота…

Обдарен раскошном моћи опсервације, а исто тако и мисаоном, Љубодраг Обрадовић дубоко понире у објективну стварност, размишља о односима, појавама, догађајима и своја сазнања, ставове, осећања претаче у стихове.

У свим песмама он на једноставан, али и сасвим песнички начин саопштава својим читаоцима истине, стања и збивања која се не могу оспорити ни као субјективна виђења једне узавреле песничке душе, ни као острашћене флоскуле неког припадника одређене политичке групације.

Мало је алегорија у повећем низу његових мисаоних песама. Лако се уочава шта је анализирао, шта га је приморало да напише песму и да у њој каже то шта га пече, разједа, мучи…

*Занос је
блед покушај
промашених.*

*Ја нећу
да признам пораз.
Волим музику
уместо речи.*

(УМЕСТО РЕЧИ)
У не малом циклусу рефлексивних песама у овој збирци, има их преко четрдесет, читаоци имају луксуз да се сагласе или опонирају нашем песнику, у вези са његовим ставовима о многобројним питањима која се тичу друштвено-економског, културног и политичког стања данас не само у нашој земљи него уопште у свету.

Да, у зависности од многих фактора који формирају свест појединца свака се истина може глорификовати или омаловажити али се сигурно не може омаловажити начин на који их Обрадовић казује у својим песмама. Некњишки, неизвештачено, ни високо ученим резоном, већ језгровито, јасно и бираним речима којих би се ретко ко сетио да их у оваквим песмама употреби.

Његове стилске фигуре нису сензационалне, нису што би Вук рекао ни “закукуљене и замумуљене”, апстрактне, већ прикладне, вешто уграђене у цео контекст песме свака упућује на праву мисао коју је песник намерио да нам саопшти.

*Далеко је слобода.
Вир у матици,
камен, неисклесан,
у машти.

Далеко је светлост.
Изглед вара,
разум бледи.

Промичу, искре у пепео,
занос у дим.
Реке све односе.
Вир је дубок,
све потопи.*

Вир је дубок, наравно, и све је потопио. Ропство на делу и у нашој Отаџбини и у многим земљама у свету. Беспомоћност према поробџијама је велика, страх од софистицираног моћног оружја леди срж у костима, занос се распршује у дим, а слободарске искре неминовно се гасе у пепелу, пепелу насталом приликом сваке освајачке акције сила зла: господара рата и новог поретка.

У том дубоком виру застрашен свет се привикава на црно, бескрајно ропство.

Љубодраг Обрадовић је изразито ангажовани песник, али та приврженост општељудским идеалима: слободе, правде, истине, добру, родољубљу, лепоти, поштењу, нимало не умањује уметничку вредност његове поезије.

У скоро свим његовим песмама наилазимо на јединствене, срећно одабране метафоре које не плене само оригиналном мишљу него и избором речи и слика: “једно лице, смеђа грудва, вене низ поток”.

*Свет увек тешко схвата суштину
и циљ му непојмљиво: ништа!*

*На свету
играју само зли.

Све се надам, неће бити касно.
Спас човеку треба од човека.
Играње ватром увек је опасно:
од разума нема бољег лека.*

(Разум)

У наше време, данашње, кад је цивилизација запала у ћорсокак, у каљугу насиља, перфидног ропства, кад је заиста “човек човеку вук”, Љубодраг Обрадовић ту сентенцу парафразира стихом: Спас човеку треба од човека, човека који ће из свог праинсконског страха за постојањем и опстајањем из свог менталног склопа одстранити вука: егоизам, мржњу, склоност ка неразумној деструкцији, доминацији над слабијима, отимању помоћу огња и мача не само њихових материјалних добара и територија, већ и систематског истребљења… И зато од разума нема бољег лека.

*Живети слободно, у ред стати:
светски поредак је нов!
Ако хоћеш да те срећа прати,
У својој башти истреби коров.

Искрчи шуме, преори ливаде . . .
Оне који о слободи сањају
построј у радне бригаде
за моћне да рај стварају.

Живети слободно,
душу са ђаволом стопити…
А оне што ходају узводно
у вртлозима потопити. *

(Живети слободно)

А кад људскости праве и разума нема, живети слободно могуће је само ако се душа са ђаволом стопи и све усправно што хода у вртлозима потопи. Одвајкада истина знана, али данас апсолутно актуелна. И зато овај виспрени мислилац, врсни песник, није могао, а да је не стихује.

Навођењем ових стихова завршавамо осврт на први део збирке, односно, на циклус рефлексивних песама.

У наставку посматраћемо циклус родољубивих песама, са насловом:

”Ту смо, ни бомбе нас избрисати неће.”

Љубoдраг Обрадовић је пре свега песник Слободе, родољуб у правом смислу те речи и ништа, што на било који начин угрожава сваки појам Слободе, не може да прође, а да он не реагује песмом, врсном песмом, јасном, родољубивом, страсном и по поруци и по начину казивања.

И зато нисмо могли да одолимо а да на почетку циклуса његових родољубивих песама не истакнемо песму Слобода.

Ни највећи флегмани не би могли да песму читају равнодушно, без узлета духа, неким равним тоном као кад се читају новине на пример. Ова песма већ првим анафорама читаоца подиже у висине песничког неба, сама себи одређује тон, ствара атмосферу величанствености појма Слобода:

*Оно што ме покреће,
оно што ме држи:
у души да је пролеће,
од неправде да сам бржи.

Оно што ме мами,
оно што ме спасава:
то је сан о слободи
који у мени спава.*

Слобода се сања и кад у њој живимо и кад је од нас далека као сунце. Никада никоме није довољна, никада никоме није осигура на за вјеки вјеков, никада никоме није дошла сама, ни од кога није побегла, ако није згажена, отета…

Слобода и нашег песника држи: у души да му буде вечно пролеће, од неправде да је бржи, она га мами, она га спасава, она је сан у срцу што му спава…

Слобода се пише срцем, кажу деца: архетипски мали мудраци. Упркос граматичкој систематизацији речи Слобода није мисаона именица. Она је нешто вечно, велико, живо, што се креће и покреће, што се брани крвљу, огњем, срцем, животом и што се губи кад се заборави да је највећа драгоценост икада виђена и доживљена.

О таквој Слободи Обрадовић пева не само у овој, већ у многим наредним родољубивим песмама сврстаним у овај циклус.

*Тутњи у даљини тежак лом:
челик у челик, челик у тело…
Ми смо за мир, они за свој дом,
исто нас проклество обузело.

Жељу имам ланце да кидам,
док у даљини битке се воде.
Иако песма рат не укида,
у песми су мир и све слободе.*

Са таквим уверењем да је и у песми мир и све Слободе, наш песник кренуо је марта 1999. године да песмом брани Слободу српског народа нападнутог мучки с невиђених даљина и висина најразорнијим оружјем.

*Ту априлску ноћ деведесетдевете
бљесак је муњом у дан истопио.
Страдали су разум, жубор и рибе,
а мост се у Мораву потопио.
Сад река причу у свет носи:
ови зликовци од свих су гори.
Тече Морава, бомбама пркоси
и жубором се за истину се бори*

(Моравски пејзаж)

Морава, она Морава коју су Ћосићеви борци за Слободу, далеку као Сунце, прелазили по највећем кијамету у јеку најжешће офанзиве, да би пламен револуције и ослободилачке борбе пренели у Левач.

Она Морава у коју је Војвода Пријезда, давно, давно, заједно са верном му љубом, скочио, одбивши да “преде гаће и кошуљу” огавном османлијском зликовцу.

О истим таквим и горим зликовцима тог априла Морава ће у свет понети песму и истину нашег песника Слободе и његов пркос и тугу…

*Нема разлога, нема оправдања,
само сујета и глупи презир.
Част предака се не поклања,
ми својом крвљу бранимо свемир.
Нек грми, кад вас то радује,
нек тутњи кад сте без срца и стида.*

(Мрачна ноћ)

“Ми својом крвљу бранимо свемир” строги теоретичари и књижевни критичари дефинисали би као космичку хиперболу. Међутим ствар је у томе што ова синтагма није ни хипербола, ни космичка. Она је једноставна песничка истина.

Кренувши у бој против сатанског, невидљивог, непријатеља наш народ није бранио само своју родну груду, свој праг и димњак, већ се бранио и од глобалног ропства које прети планети земљи, а објективно и свемиру.

*Ту смо
разум да засија,
зора да сване,
неправда да се укине.

Ту смо
све да издржимо.
И уједе и налете и бес.
И бомбе и челик и смрт.
…………
Ту смо,
ни бомбе нас избрисати неће.
……….
Ту смо…
У Србији је сад пролеће.
Ништа нам не могу злотвори,
суза их наша све потопила.*

И не просијава ли овде и мисао генијалног Ђ. Јакшића: И овај камен земље Србије… И Падајте браћо, плинте у крви… И Шантићева величанствена метафора: Гробови наши бориће се с вама…

*Ту смо…* носи у себи и над собом све ове покличе великана, а и клетву:“ суза их наша све потопила”.

Наравно не ради се о копирању казивања и идеја, великана наше поезије, већ о истоветном осећању када је у питању непоштедна борба за Слободу, Истину и Правду.

Обрадовић је из срца, из дубине душе у свет лансирао и нашу храброст и нашу одлучност да бранимо и одбранимо своје корене, своју Отаџбину.

И заиста, бранили смо је срчано, смело и непоколебљиво …али... ” једна сламка међу вихорове” још увек се држи и брани на нови начин, новим средствима… Управо онако како и нас песник каже:

*Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.*

Његове родољубиве песме не односе се само на ратне дане Србије, већ има и других којима исказује свој патриотизам и кад је у питању привикавање маса на ропство и индолентност или слуганство властодржаца према нечасним намерама светских моћника који су своје љигаве и отровне пипке дубоко зарили у срж нашег национа.

То виђење и осећање ропског положаја Обрадовић је алегорично исказао у песми: Корњача.

*Док се народ освести,
много река истече.
Сад нам и сјај прети,
душман нас изобиљем пече.
…………………
Још ме не кувају,
а корњача сам,
што улицом пузи.

Ветрови који
градом дувају,
однеће у свет,
трач о мојој сузи.*

Дакле, са сузом у оку, песник се не мири са стањем ни са текућом политиком властодржаца, али ни са индолентношћу маса према ветровима леденим који дувају и прете лажним изобиљем, изобиљем, које пече.

*Хоће мисли слободу,v а то је данас грех.
Први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.*

(Талас)

Лажна демократија, лажно пријатељство окружења и светских моћника очитује се на сваком кораку и угрожава у првом реду Слободу и људско достојанство. И та чињеница није могла да промакне песнику Истине, Правде и Слободе.

Због ограниченог простора, можемо само да поменемо још неке изразито родољубиве песме овог писца, као: Не пуцајте, Бреза, Наставак лудила, Циркус…

Трећи циклус ове значајне збирке песама Љубодрага Обрадовића чине љубавне песме, са насловом

“Звезде у очима, у срцу жар.”

Љубав, то феноменално осећање својствено једино и само људским бићима, и у науци и у уметности, нарочито у поезији, дефинише се као покретачка снага живота. И као тема, и као мотив, од античких времена до данас и данас, представља неодољив изазов за сваког песника без обзира на године старости.

У мноштву песника који су свој таленат окушали у љубавној поезији налази се и Љубодраг Обрадовић. У овом циклусу тема љубав варирана је у 39 песама. Све се односе на љубав према нежнијем, супротном, полу: жени.

У љубавним песмама нашег песника нема оних срцепарајућих, плачних песама, са неизрецивим љубавним јадима, тешким болом за изгубљеном љубављу.

Нема ни страсних сцена у вођењу љубави, какве би желели љубитељи порно поезије.

Љубодраг Обрадовић овом комплексу осећања прилази много једноставније. О својим раним љубавима прича дуге приче, без прекора и срџбе, и налази разлоге због чега су га напуштале (Судбина). У другим велича лепоту своје изабранице, својих љубави. (Наташа, Јулијана, Весна) У некима горко констатује чињеницу да су посегле логиком најстаријег заната, и да док корачају уз богатог старца не примећују ни његов презир (Далеко).

Једна од његових најнадахнутији љубавних песама у којој као да подучава љубави несташну младу цурицу је: Писао сам име твоје… На њену примедбу да се имена луда налазе свуда, песник пише:

*Е, моја, мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
ништа ти не знаш…
………………..
А кад би знала
и сама би писала
име твоје, име моје,
у трави, на дрвећу,
у срцу…*

У својим љубавним песмама Обрадовић третира низ разлога због којих се заљубљује, између осталих ту је и фетиш, кад се неко заљуби у одређене чари жене као што су очи, грло, коса, усне, ход… а о комплетној личности и не помишља. (Весна: а усне, а коса, а ход) Или при случајном сусрету:

*Онда си склонила косу са чела,
промуцала: *извини, нисам хтела*
и отрчала низ липњак.

А ја, ја сам само стајао
и гледао гране
како се за тобом вијоре,
ја сам стајао нем
и слушао одјеке корака твојих
и цвркут љубави
која је изненада
долетела у моје срце.

Дуго, дуго, сам стајао,
а онда
потрчао да те стигнем...
Али...

Било је касно.*

Једна не ретка појава тражења љубави од непознате жене је некакво немо телепатско зрачење енергије, питања, жеља…

Ево како то изгледа у песми ЖЕНА:

*…схватила је моју страст
и бесно одмахнула главом*.

Кад је пожелела да сиђе на првој станици, песник је запретио:

*Е, нећеш сићи.
Не смеш.
Напољу је мрак,
а ја бих те следио-
урлао је мој поглед,
завлачећи се испод кошуље,
у топла недра.
И зашто се противиш?*
На крају да напоменемо да Љубодрагу Обрадовићу нису страни ни бол, ни туга, ни изгубљеност у случајевима кад се безразложно губе велике љубави, па ће спас потражи и у циганској музици:

Хоћу ноћас да се напијем,
од неверне да се сакријем.
Свирајте, певајте, Цигани.
Никад нећу да је прежалим!

(Свирајте, Цигани)

И промишљање и доживљавање љубави са свим њеним величанственим благодетима, па и са честом несталношћу, неверством, Обрадовић исказује углавном на врло смирен начин и из свих порука зрачи племенитост, блага узвишеност и природна и песничка лепота какву управо права љубав и заслужује.

У свим песмама ове врсте чежња као основ и знак љубави доминира. Безброј је варијанти којима песници исказују снагу па чак и боје чежње. А како Љуба Обрадовић слика чежњу дочарава одломак из истоимене песме:

..............
како је слатка!

Расту идели као звезде ноћу,
расту дражи њене у очима мојим.
Недостижна је,
помислим,
и већ се бојим и знојим.

Чекање ми предстоји,
гордост да исчезне.

Чекање.

А она је лептир,
лети
и чека
да река
и нас понесе.

(Чежња)

Закључујући осврт на поезију Љубодрага Обрадовића, читаоцима топло препоручујем ову његову другу збирку песама са насловом: Живети слободно.
Миљојко Милојевић



СКРАЋЕНИ СИНОПСИС ЗА ЖИВЕТИ СЛОБОДНО

УВОД МУЗИКА: АДАМ МИЛУТИНОВИЋ - КОНДОРОВ ЛЕТ

ЛИДИЈА:
Поштовани посетиоци, пријатељи поезије, добро вече и добродошли на још један узлет у чаробни свет поезије. Част ми је да све Вас поздравим у име организатора ове промоције, Крушевачког позоришта, Културног центра Крушевац и КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице...

ПЕДА: Наравно и ја Вас још једном посебно поздрављам у име КУД-а Вук Караџић, јер смо поносни и срећни што смо вечерас у ситуацији да Вам представимо поезију Љубодрага Обрадовића из његове најновије књиге поезије ЖИВЕТИ СЛОБОДНО, члана нашег друштва од самог оснивања.

ЛИДИЈА: А на самом почетку, поздравиће Вас и онај због чијег поетског стваралаштва смо вечерас овде - Љубодраг Обрадовић.

ЉУБА: (МУЗИЧКА ПРАТЊА КОШАНИН) ПЕСМА - КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ

Поштовани пријатељи, добро вече и добродошли!

Увек сам веровао да поезија, као покретач најлепших и најтанијих осећања, има моћ да брише све границе и поноре међу људима, идеологијама, верама и расама, и да узлет у њено крило доноси спокој и срећу.

Вечерас сам још више сигуран да је поезија вечна и да ће своју мисију у стварању лепшег, праведнијег, срећнијег и СЛОБОДНОГ СВЕТА у блиској будућности успешно остварити. У то име нека стихови говоре:

АЛЕКСАНДАР ГРАШИЋ: ПЕСМА ЖИВЕТИ СЛОБОДНО

ПЕДА: Чули смо Александра Грашића и песму по којој је књига добила име!

Шта у ствари Љубодраг Обрадовић пише и како то виде, они који су књигу темељно читали више пута рећи ће нам песник доајен Миљојко Милојевић, рецензент књиге Живети Слободно.

МИЉОЈКО МИЛОЈЕВИЋ - Говор на промоцији књиге Живети слободно Љубе Обрадовића

Нећу вам образлагати ставове, мишљење и судове из свог Осврта на поезију нашег песника Слободе. То што сам мислио, рекао и написао и потписао нека остане тако у овој лепој књизи.

Хоћу да вам кажем нешто из предтекста - како је дошло до тога да баш ја напшем тај Осврт.

На сајт Поезијасцг учланио сам се 2007.год. Одушевљавале су ме родољубиве и рефлексивне песме многих чланова сајта, понајвише Љубине.

Одмах сам почео да их копирам, сортитам према мотивима и тако формирао нуклеусе сва три циклуса: рефлексивне, родољубиве и љубавне поезије овог врсног писца.

Преко линка ткзв. Приватних порука, питао сам га када ће да спреми другу збирку својих песама и има ли намеру да је штампа. Одговорио је да би желео, али има пуно препрека као што су потребно време, новац и сл. Тада ми је написао да ако се буде одлучио за издање књиге, могу ли ја да напишем рецензију. Није знао да сам ја већ конципирао Осврт, да песме које су ми на располагању лекторишем, коригујем и слажем у фајл под радним насловом ПРЕЛЕТИ.

Замолио сам га да ми сукцесивно шаље по десет песама ради коректура и формирања збирке.

Тако је почела наша заједничка акција на овом великом послу.

Све што сам кориговао, лекторисао -мењао места речи у стиху, бирао нове, слао сам му са образложењем да би по мом мишљењу песма била квалитетнија и лепша.
Са многим предлозима се сложио, а за добар део апострофираних стихова није. Наглашавао је да остану какви јесу у изворном тексту. "Слажем се ја да си ти добар уредник, лектор, коректор и све то, али за своје песме ја сам супер визор!"

Тако смо радили све док књига није добила коначни обим и форму. Наравно у електронском издању.

На крају, летос, ми рече да ће ускоро да буде одштампана. Радовао сам се тој његовој одлуци и нестрпљиво ишчекивао резултат. Кад се пре месец дана појавила слика корица збирке Живети слободно и.вест да ће убрзо бити завршено штампање, осећао сам се срећним као да је моја.

Још једном искрене честитке Љуби- правом песнику Слободе, али и његовој вољеној супрузи Ђуки, која му у сваком тренутку пружа несебичну подршку и уважава његову апсолутну посвећеност не само својој поетици, већ поезији уопште.


Миљојко Милојевић

МУЗИЧКИ ТРЕНУТАК: АДАМ МИЛУТИНОВИЋ

ЛИДИЈА УЖАРЕВИЋ: ПЕСМА УМЕСТО РЕЧИ

ПЕДА: Чули смо моју кoleгиницу Лидију Ужаревић, великог љубитеља поезије, како прекрасно говори Љубине стихове!

Љуба је увек неговао култ поезије и окупљао пријатеље поезије и у животу, а и на сајту ПоезијаСЦГ. Нешто више о тој димензији његових активности рећи ће Вам Светлана Ђурђевић - Ђурђа и Спасоје Ж. Миловановић - Спале, који су заједно са Љубом радили, на том данас нај-једноставнијем уласку поезије у све домове света где се говори српски или неки други екс-ју језик. Дакле, прво Ђурђа - јер даме имају предност, па онда Спале:

ЂУРЂА: Говори кратко о сајту поезијасцг и књизи ПРВИ ПУТ, Затим чита песму: ПОГЛЕД У НОЋ

СПАЛЕ: Говори кратко о сајту поезијасцг и књизи Љубавне поезије, која је у припреми, Затим чита песму: КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ

МУЗИЧКИ ТРЕНУТАК: Бранко Симић

ПЕДА: Чули смо Бранка Симића , а сада чујмо Оливеру Миловановић, такође чланицу КУД-а Вук Караџић, врсну глумицу, познату и по томе што је супруга Спасоја Ж. Миловановића

ОЛИВЕРА МИЛОВАНОВИЋ - ОЉА: ПЕСМА САМО ЛЕТИ

ЛИДИЈА: Наравно и ову песму, као и све песме које ћемо вечерас чути, написао је Љубодраг Обрадовић. Али вечерас ћемо чути и књижевни приказ о том његовом стваралаштву. Шта о књизи *ЖИВЕТИ СЛОБОДНО записа Вељко Стамболија чућете управо од самог аутора приказа - Вељко Стамболија.

ВЕЉКО СТАМБОЛИЈА: Приказ књиге

МУЗИЧКИ ТРЕНУТАК: БРАНКО СИМИЋ

ПЕДА: Србија је у скорој прошлости имала изузетно тешке тренутке, чије се последице и данас осећају пре свега у матерјалном положају и душама људи који су морали да оставе своја огњишта. Како о томе пише Љуба Обрадовић чућемо од Ксеније Алексић.

КСЕНИЈА АЛЕКСИЋ: ПЕСМЕ - ПРОГНАНИЦИ и САМО ПОЛАКО

ЛИДИЈА: Љубини пријатељи, са којима је у аматерском културно-уметничком животу и ширењу културе у Треботинском и Коњушком крају провео, почев од Турнира духовитости, па све до Федрара и поетских вечери на СУПЕСУ и у Коњуху, провео више од 30 година, су свакако Братислав Спасојевић и Микица Ракић из Коњуха и Драган Тодосијевић из Треботина. Чујмо их!

БРАТИСЛАВ СПАСОЈЕВИЋ: Два минута о Љуби

МИКИЦА РАКИЋ -поезија: НЕ ПУЦАЈТЕ

ДРАГАН ТОДОСИЈЕВИЋ -поезија : ТАЛАС

МУЗИЧКИ ТРЕНУТАК: Павле Панин

ПЕДА: После Павла Панина, који је отпевао песму Подмосковске вечери, чућемо како Љубину поезију говоре Јелена Ђорђевић и Александар Грашић

ЈЕЛЕНА ЂОРЂЕВИЋ -поезија: ЗВУК ВИОЛИНЕ

АЛЕКСАНДАР ГРАШИЋ -поезија : ПРЕЛЕТИ

ЛИДИЈА: Увек кад најавим свог кoleгу Миодрага Динуловића, рeditеља и уредника драмског програма у Културном центру Крушевац осетим малу трему, не због тога како ће он казивати Љубину поезију, јер је врстан рецитатор, него како ће он као рeditељ проценити моју најаву. Миодраг Динуловић!

МИОДРАГ ДИНУЛОВИЋ: -поезија : ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ

ЛИДИЈА: А сада да чујемо мог кoleгу Предрага Ћирића, председника КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице у улози рецитатора.

ПЕДА: ЈА БИХ ТЕБЕ ВOLEО КО НИЈЕДНУ

ЛИДИЈА: Сад ћемо чути како Љубину поезију казује Александар Грашић:

Александар Грашић: -поезија: ИЗ ЈЕДНОГ АУТОБУСА У ДРУГИ

ЛИДИЈА:
Све што је лепо има крај. Дружећи се уз поезију и сетне ноте доћосмо скоро до самог краја.

ПЕДА:
А на самом крају, као и на почетку Љубодраг Обрадовић и његова песма НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ!

ЉУБА: ПЕСМА - НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ

Поштовани пријатељи, хвала Вам још једном што сте издвојили Ваше време и ово вече провели уз моју поезију. Књига *ЖИВЕТИ СЛОБОДНО*, је уствари мој покушај да животну причу у трагању за сопственом истином, испричам стиховима.

Посебно се захваљујем свим сарадницима који су помогли да књига ЖИВЕТИ СЛОБОДНО има управо овакав изглед: Јелени Ивановић за дизајн, Јелени Протић-Петронијевић за лекторски рад, Зорици Бркић за дизајн знака ПОЕЗИЈАСЦГ, Ратку Тодосијевићу за илустрацију, Миљојку Милојевићу за рецензију књиге и наравно свим учесницима вечерашње промоције.

Знам да и у Вама живи љубав за поезију, правду, срећу и СЛОБОДУ и искрено се надам да је моја поезија, бар на тренутак, закорачила у Ваш свет.

ЛИДИЈА И ПЕДА: Ођава

МУЗИЧКИ ТРЕНУТАК: АДАМ МИЛУТИНОВИЋ