ОЛУЈА
 
Олуја ноћас пламти,
над градом и уморном душом,
 а срце хоће да упамти
све што је младић видео и слушо.

Старца са дугом косом,
девојку младу, са телом видре.
Срце ноћас жели с поносом,
све да осети, баш свуд да стигне.

А црвени огањ пролази
поред успаваних и кроз њих.
Ноћас се ни на шта не пази,
ноћас је живот као стих.

Беже сенке, расте сета.
Мало је олуја, мало људи.
Ноћас се од бедног света
ствара један бољи и луђи.
 
Рађа се морал, поштење,
на папиру, за неким столом,
а творац, да не би изгубио стрпљење,
залива га алкохолом.

А ко сам ноћас ја,
у том паметном шљаму?
И да ли можда неко нешто зна,
док и сам то не осети ко рану?

Ко сам ноћас, дакле,
у празној соби, с једним огледалом?
Уображени песник који пише неки јад,
ил' пијаница коме ни до кога није стало?

Па гледам улицу како се клати,
гледам кишу, јесен и жене ...
И знам; то ме живот млати,
ником ноћас није стало до мене.

А олуја бесни над градом.
много је прошло, још више ће доћи.
И с том превише скромном надом
срце постаје олуја у ноћи...

© Љубодраг Обрадовић