Поезија је опсена, илузија.
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни.
Лавиринт који у нама сија.

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба.

Поезија је спас, за све нас!
И за оне друге, што само
у стварности љубе
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!

Поезија је ваздух,
који недостаје,
који сам живот даје.
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
зло у нама убија, и цветни тепих
ка звездама открива.

Поезија нам отвара очи и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња...

Поезија, ех, снови,
илузија, опсена...
Поезија, ех, живот бољи, срећа...
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати и све наде
у јаву стихом допрема.
Ти и ја

Poetry is a wile, illusion.
No truth in it, only the dreams for
a brand new life, unreal.
A labyrinth that shines within us.

Poetry is our bridge into the world
with no spite, into the world of joy,
Into the world in which one
is always a guest,
Entertained with strawberries,
And in which the rest of the fruits
transitoriness pecks up.

Poetry is a salvation, for all of us.
And for the other ones who only
in reality make love
And do not know for the zeal of rhymes,
When the heart wobbles about,
In the zeal of adultery,
Of trick and of verse.

Poetry is air which we lack,
Which the very life gives.
It defies nihility
And the drabness of misery
it skulks with colour,
it murders the evil within us,
And unfolds the carpet
of flowers all the way to the stars.

Poetry opens up our eyes
And tells us fairy-tales.
Ice melts before it, glaciers thaw,
Titanic emerges…

Poetry, oh, dreams, illusion, wile…
Poetry, oh, better life, happiness…
Poetry, eternal shadow
Following closely behind,
The abundance of life
And all of hopes it conveys into
a sober reality via a verse.
You and me!

© Љубодраг Обрадовић  - Prevod na Engleski Zora Mitrović