foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

foto1

ПоезијаИН

САДРЖАЈ САЈТА

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА

 
СЕЋАЊЕ

Поља су данас друга,
пејзаж исти, а нов.
У душу се увлачи нека туга,
срце замара тупа бол.

Поток шуми, шум све јачи.
Лебдео сам ту од среће.
Данас то ништа не значи,
земља се данас другачије окреће.

Испод врбе зидао сам замак,
сад ту коприва клија и расте.
Моје мисли обузео неки мрак,
ниоткуд више ни једне ласте.

Нигде ветра, све мирно.
Гледам око себе празно.
Ко ли ми то у срце дирно
и нестао нечујно, мазно?

Да ли нека жена или моја машта?
Не! За све сам само ја крив,
а срце себи најтеже прашта.
Корачам! Поток шуми, још сам жив!

Нећу проживљену младост да коцкам.
Идеале бранићу, мада је време друго.
А то што срце помало боцка,
саставни је део живота дугог.

© Љубодраг Обрадовић