^На врх стране

  • 1 КРУГОВИ...
    Лете кругови око мене, на вртешци врти се мој свет. Зашто другима срце зебе и боли их сваки мој успех? ...
  • 2 КРУГОВИ...
    ...Зашто живот свој ритам има, а мој већ ко стари вергл шкрипи? И како даље сам да пливам, кад ми спокој у чемер кипи?...
  • 3 КРУГОВИ...
    ...Сваког дана изазов већи, летим ко пчела на нови цвет! Ко ће мене сад да усрећи, кад немир мој врти цео свет?...
  • 4 КРУГОВИ...
    ...У даљини тутњи олуја, душа ми је струна на ветру. Куд ме носи животна струја, зна ли ико на овом свету?...
  • 5 КРУГОВИ...
    ...А сећање светлост избледи... Кругови се крате и прете. Сад се и моје срце леди, сви који лете, једном слете!
ИН

Уживајте у поезији


ПоезијаИН

Поезија Љубодрага Обрадовића

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА

НЕКАД ЈЕ БИЛО БОЉЕ

Трчати пољем у рану зору, кад трава накострешена од хладне свежине, одише росом и слушати цвркут пробуђених птица, како је то фантастично, а далеко и немогуће.

Чекати поноћ, да се прошеташ месечином осветљеним сокацима успаваног села и дођеш до отвореног прозора девојачке собе и размакнувши завесе, слушаш њено дисање, како је то чаробно, а тако нестварно и данас немогуће.

Седи за столом. Песме пише... Војник је већ пет месеци, па стално будан сања и у чудни пада занос. Зове се Ристо Рајковић. Деветнаест му је година. Пише песме, углавном сентименталне и о себи. Ноћу не спава, не може. Сан је за њега прохујало лето, никако да га ухвати.

Легне ти он тако у кревет, рано, одмах после вечере и настоји да се дочепа сна. Али хоћеш врага, смета му галама, другови причају! Па сећања! Како је излазио некад, не тако давно, с друговима у поноћне шетње по туђим виноградима. Наберу пуна недра грожђа и трче Дубравом као луди, а грожђе се изгњечи и кваси их "вином". Онако улепљеним падне им напамет и одјуре до Мораве да се оперу. Поноћно купање!

Па одласци чобаницама. Прикраду се тако, с јесени, кад је време рајско за ленчарење, каквом пропланку, где сеоске девојке напасају стада, и заводе их ласкањем о њиховој лепоти. Девојке наседају и зачас се понеки пар изгуби у грмљу.

Па бекства од људи у природу. Покупе се тако њих петоро, па дубоко у Дубрави направе колибу и у њој остану од почетка августа до краја октобра, сами, не радећи ништа. Живе од природе, служећи с крађом. Краду прво бостан, диње, парадајз, онда грожђе, па лук, паприке, млади кукуруз, купус... Некако преживе до јесени, а онда, онако из досаде, одлуче да се врате у своје домове. Онако изгладнели, расчупани, поцепани, сиђу у село и наставе пристојни живот. Вуци у њима се припитоме.

Интересантна пршлост некад! А сад? Сад покушава да заспи, а сна нема... Сад би да слободан потрчи, а жица му смета... Сад је војник и ништа не може на своју руку!

Не ретко деси се, да не успевши да до поноћи заспи, устане и трчи пистом, ко да је луд, плашећи стражаре...

Не није он луд! Само му сметају досада и сећање.

Јуче је добио писмо од свог пријатеља, јединог правог пријатеља. Пише му из Београда где студира право! Пише му о студенском животу, о колегиницама, о томе како су лепе... Пише му како је слободан, како ради шта хоће и кад хоће. Пише му ољубаним авантурама. Синоћ је извео једну малу у биоскоп. Љубавни филм... Мала се упалила и позвала га на кафу. Музика, пригушено светло... "Знаш већ, шта је после било".

Да, његов друг има све што пожели... Девојке га греју, град лежи пред њим, велики и леп, помало учи и у будућност лепу корача, полако додуше, али стиће ће једном, било кад... Важно је да ће ипак стићи једног дивног дана, кад ће сунце засијати лепше него икад, јер није превише топло, јер благи ветрић пири и њише младо, тек набујало и очврсло лишће... Да, његов друг је срећан, може љубити и пољубце добијати, а он, војник Ристо Рајковић, ни писма од своје девојке више не добија.

Трчи! Облети пет-шест кругова, па стане... Задихан седне на клупу и гледа звезде...

Тешко му је. Сећање га хлади. Разболеће се, ако настави овако, стварно, разболеће се, помисли... Ако, нек се разболи, нек умре, бар ће уништити сећања.

Како је излазио, не тако давно, јуче, са својом малом. Како су шетали обалом реке, држећи се за руке... Како су причали о срећној будућности што их чека, о дому што ће га саградити, о синовима...

"Ја желим ћерку", говорио је он. "Једну такву, као што си ти, младиће да заводи".

Она се смејала и додавала да ни она нема ништа против, али сина морају имати. Сина! На оца да личи. Само да не буде стидљив као отац, јер то није добро. Девојке такве избегавају.

Устаје... Полази натраг у кревет. У ходнику тишина, дежурни војник на столици заспао.У спаваони тишина... Леже... Друг до њега хрче, не превише гласно, али њему све сад смета. И најмањи шум, све му смета.

И опет навиру сећања...

Полазак у армију. Сузе на лицу његове Кате и заклињање на верност: "Чекаћу те, до гроба чекати, та волим те, само тебе и чекаћу те, живот без тебе не вреди, нема смисла".

"Чекај ме", говорио је он "и... И пиши ми сваког дана ако можеш".

"Писаћу ти мили, свакако да ћу ти писати" заклињала се она и плакала.

Он је отишао из села, у Самоборску касарну дошао, а она му писала. На почетку, сваког дана је добијао час разгледницу, час писмо. "Једини мој, нисам те заборавила", "Мили мој, волим те", то је тражио у сваком писму и налазио... Писала му је нежна писма, књижевним језиком, тако да му се чинило да однекуд преписује... Послала му је и слику. Позади је писало да је чува до гроба, а ако престане да је воли, да јој слику врати. "До гроба ћу те волети", заклео се он у себи и ставио слику у леви џеп војничке блузе, на срце је ставио.

А онда, нкако изненада, почео је да добија све краћа писма... И све ређе... Онда је затражила слику назад. Треба да је поклони једној другарици. Њему ће послати другу, обећала је. Он није пристао. Написао је да му прво пошаље другу, јер без њеног лика у својој близини не може остати ни трен. Она се увредила. Каже: "Сумњаш у мене, зар сам то заслужила". Вратио јој је слику, а она, она је престала да му пише...

Пакао. Заспао је...

Снови, грозни снови почели су да га муче, да га ломе... И кад спава нема мира.  Сањао је Треботин, сањао је оно прошло, данас немогуће... Игранка. Коло... Играју девојке и младићи. А на месту коловоће његова Ката, другом води коло.Мора кући. Да је види!

Пролазили су дани, положио је класу и добио 10 дана наградног одсуства. Путовање возом ноћу. Кошмар. Сад ће да види своје село, своју кућу, оца свог, мајку... Сад ће да види Кату... Часови, као године дуги, споро су пролазили. Знојио се, воз је каснио. У купеу су грдили железницу. Зурио је кроз прозор и немоћно стезао песнице, гледајући силуете кућа које су промицале поред воза.

И онда, најзад,  после свих ужаса, блед, стигао је  испред продавнице у којој је некад радио, стигао је у село.

Сад корача прашњавим сокаком и жељно посматра околину. Њиве, врбе, баште... Све познато и драго. Дрхти од чудне радости. Јутро је, пола шест. Нигде никог. А онда, у даљини, из окуке спази две прилике... Расле су... Младић и девојка, корачају држећи се за руке и лежерно чаврљају... Нису га приметили. Он је познао девојку и склонио се поред пута иза старе врбе. Његова Ката! Тако дакле! Баш поред њега су застали и пољубили се, ту, пред његовим очима.

Искрао се и кроз кукуруз отишао кући. Пас га није познао, замало да га уједе. Његов верни пас, Мишел! Пријатељи су почели да га избегавају, његови верни пријатељи.

Неосетно, одсуство је прошло и он се вратио у касарну, у гомилу да нађе изгубљено, а нашао је самоћу, већу и беднију од свих познатих.

Па како сад да спава, кад га дању прогањају војничке обавезе, а ноћу неостварени снови... Како, како, како?

Не зна, зна само да је некад било боље?

© Љубодраг Обрадовић

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player
Copyrigcht © 2013 PoezijaIN