
ДИЛЕМА
Осмех лажни. Ноћ.
Корачам уз месец.
Ни сам не знам куд тече
мој живот. Ни куда сутра поћ.
Ни сам не знам зашто
овај чемер и ова бол,
срце ми гризу и машту муте,
ни откуда тај проклети умор.
Због осмеха лажног?
Страдам ли зато од себе?
Или је нешто шесто важно
у овом свету где нико никог..
А мој пут и није лош,
пут уз месец, низ реку.
Лепо је понекад бити олош
из освете, задњи романтик
у овом дивљем веку.
За мене занос је драж.
Њен ход увек ме опија.
И кад је у осмеху лаж,
видим чежњу што испод избија.
А живот тече уз месец.
Ко пијан клатим се на мосту.
Сопствен сам гост. То пече.
Вода испод, смеши се госту.
© Љубодраг Обрадовић
пут уз месец, низ реку.
Лепо је понекад бити олош
из освете, задњи романтик
у овом дивљем веку.
За мене занос је драж.
Њен ход увек ме опија.
И кад је у осмеху лаж,
видим чежњу што испод избија.
А живот тече уз месец.
Ко пијан клатим се на мосту.
Сопствен сам гост. То пече.
Вода испод, смеши се госту.
© Љубодраг Обрадовић