^На врх стране

  • 1 КРУГОВИ...
    Лете кругови око мене, на вртешци врти се мој свет. Зашто другима срце зебе и боли их сваки мој успех? ...
  • 2 КРУГОВИ...
    ...Зашто живот свој ритам има, а мој већ ко стари вергл шкрипи? И како даље сам да пливам, кад ми спокој у чемер кипи?...
  • 3 КРУГОВИ...
    ...Сваког дана изазов већи, летим ко пчела на нови цвет! Ко ће мене сад да усрећи, кад немир мој врти цео свет?...
  • 4 КРУГОВИ...
    ...У даљини тутњи олуја, душа ми је струна на ветру. Куд ме носи животна струја, зна ли ико на овом свету?...
  • 5 КРУГОВИ...
    ...А сећање светлост избледи... Кругови се крате и прете. Сад се и моје срце леди, сви који лете, једном слете!
ИН

Уживајте у поезији


ПоезијаИН

Поезија Љубодрага Обрадовића

ХИТ ВИДЕО

ПРЕТРАГА САДРЖАЈА

На летњој сцени КПЗ 28. јула 2011. године у 21:00 часова одржана је представа  *НАРОДНИ ПОСЛАНИК - Песмом до мандата* АА ПОЗОРИШТА (Аматерско позориште из Алексинца) коју је написао Бранислав Нушић, а адаптирао и режирао Душан Дука Јовановић. Извођење ове представе заједнички су организовали Културни центар Крушевац и КПЗ Крушевац. Улаз је био слобадан, па је бројна публика уживала у изваредној представи...


Сцена из представе *НАРОДНИ ПОСЛАНИК - Песмом до мандата*


Душан Дука Јовановић поново на сцени


Сцена из представе *НАРОДНИ ПОСЛАНИК - Песмом до мандата*

Опширније: Народни посланик - Песмом до мандата - АА Позориште

U restoranu Koliba u Kruševcu 28.07.2011. godine sa početkom u 20:30  održano je Poetsko-Muzičko veče *NEGDE U MOJOJ PESMI* pesnikinje Violete Salkice Aleksić... Za muzički trenutak pobrinuo se Miki Petrović, poznati kruševački muzički umetnik... Učestvovali su pesnici: Ljuba Obradović, Spasoje Ž. Milovanović, Svetlana Djurdjević i autorka Violeta Aleksić... Ovo veče zajednički su organizovali Kulturni centar Kruševac i Restoran *KOLIBA*, a sve je osmislila i nadahnuto realizovala Jelena Djordjević - organizator KCK... Pa izvolite, pogledajte kako je to bilo i  uživajte...


Violeta Salkica Aleksić i Jelena Djordjević

A NEMA TE

Opet te nema ...

Uzalud pitam lutalice noći gde se tvoje stope kriju
i lažem kad kažem da svejedno mi je,
samo sebe i druge zavaravam ...

Nema te,

ni u mračnim ulicama tudjih tajni,
ti se uvek vešto od mene kriješ,
dok te ja očajnički tražim,
kad teško mi je,
tebe opet,
u inat meni,
nema ...

© Violeta Slkica Aleksić


Ljubodrag Obradović govori o knjizi *NEGDE U MOJOJ PESMI*
pesnikinje Violete Salkice Aleksić...

U POEZIJI JE TO TAKO - stihovi te dirnu, il te ne dodirnu!

 

Oduvek je bilo pesnika koji su savršeno znali da se pesmom ne može promeniti svet, ali to sebi nikad nisu hteli da priznaju i svim svojim bićem su verovali da je to ipak moguće i ta vera i nada ih je u životu vodila i pokretala na velika pregnuća i stvaralaštvo... Violeta svakako spada u tu grupu odabranih pesnika koji žive za umetnost, pa otvoreno i kaže VIVA LA ARTE, u uvodnoj reči svoje knjge poezije *NEGDE U MOJOJ PESMI* !

Jer činjenica je da poezija u sebi ima snagu da one koji u nju veruju i prepuste se njenim čarima, ponese  i uznese u jedan bolji, sanjani svet, u kojem je i sam život onaj sanjani i samim tim prihvatljiv!

Ja lično, oduvek sam verovao da je neko pesnik ako napiše samo jednu pravu pesmu! A kada mi je Jelena predložila da pročitam neke od pesama Violete Aleksić i pripremim se za učešće u ovoj promociji, nasumice sam izabrao desetak pesama, iskopirao ih i prepustio se čari isčitavanja i isčekivanja koji će me vetar iz njih poneti. Večeras znam da je Violeta pesnik...


Zašto ti pričam svoju priču?
Hoćeš li zaista razumeti o čemu zborim,
da li ćeš shvatiti kad usporim,
svoj korak na utrci,
ovog sunovrata!?

Ne volim sažaljenja
i ne trebaju mi lažne ruke prijateljstva
na ramenu.
Ništa to ne menja!
To su samo reči rečene,
u vetar uzaluda na kamenu!

Jer u poeziji je to tako, stihovi il te dirnu, il te ne dodirnu!!! Što se mene tiče, priznajem, poezija Violete Salkice Aleksić, je prostrujala mojim venama i svrstala me u obožavace koji će rado iščitavati njene stihove i otvoriti vrata sajta PoezijaSCG, čiji sam ja vlasnik i urednik, za lepotu i sjaj koji iz Violetine poezije zrači.

U to ime želim da i sve Vas ponese lepota ovog trenutka i dubina koja zrači iz jednostavnih i jasnih stihova i da Violetu nagradite aplauzom da istraje na putu kojim je krenula, a to je put u srce umetnosti, što joj i ja najiskrenije želim! ŽIVELA UMETNOST!!!

Ljubodrag Obradović

Опширније: Violeta Aleksić - Promocija u Kruševcu 2011. - Negde u mojoj pesmi

 
„РАСИНСКО ВЕЧЕ“ У ЈАБЛАНИЦИ

У организацији Културног центра Крушевац и АРТ Клуба СПС-а, 05.08.2011. године у Јабланици је одржана културна манифестација „Расинско вече“. У препуном дому у Јабланици своје стихове су казивали Љубодраг Обрадовић, Живомир Миленковић, Ксенија Алексић, Небојша Лапчевић и Мића Живановић. Јелена Ђорђевић је рецитовала песме Љубодрага Обрадовића, Градимир Карајовић је свирао народна кола на усној хармоници, а Јелена Трифуновић је певала изворне народне песме. Програм je осмислила Јелена Ђорђевић, организатор КЦК, а исти је водила Ружица Петронијевић .

Ружица Петронијевић - водитељ програма
 
У просторијама сеоског дома мештанима је приказана Изложба слика са Ликовне колоније АРТ Клуба СПС, на којој је учествовало 16 ликовних стваралаца, а која је изазвала велико интересовање бројних посетилаца у Крушевцу и околним местима.
У име домаћина, ову музичко сликарску и песничку манифестацију су отворили Зоран Петронијевић, члан Градског одбора СПС Крушевца, Властимир Вукићевић, председник Месног одбора СПС и Дејан Милић, председник Савета Месне заједнице Витановац, а истој је присуствовала и делегација Крушевца у саставу: мр Мирослав Смиљковић - помоћник градоначелника, Горан Ћирић – секретар скупштине града Крушевца, Владимир Тасић - председник Градског одбора СПС-а и Драгољуб Раичевић - директор Електродистрибуције, са својим сарадницима.

Ж. Миленковић

Опширније: „РАСИНСКО ВЕЧЕ“ - ПОЕЗИЈА У ЈАБЛАНИЦИ 2011. 

МУЗИКА НА ВОДИ је назив музичког програма који је 06.08.2011. године на језеру Ћелије организовао Културни центар Крушевац, а у коме су наступили Раде Џинић - вокални солиста РТС-а, Јелена Трифуновић и најмлађи чланови КУД-а *РАСИНА* из Великих Купаца. На самом почетку бројну публику поздравили су  Живорад Милановић Маки - идејни творац уметничке насеобине *МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ* и Љубодраг Обрадовић - директор КЦК-а.

Програм, који су осмислила и водила Јелена Ђорђевић, организатор КЦК-а, реализован је у идиличном окружењу језера Ћелије, на простору основне четвороразредне основне школе у селу Ћелије, у оквире треће уметничке насеобине *МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ* коју заједнички организују Мултимедијално удружење уметника ''Цар Константин'' из Ниша, (продужница удружења у Крушевацу са Атељеом - галеријом Маки из Крушевца) и Културни центар Крушевац.

Истог дана асфалтирани су и спортски терени основне школе у Ћелију, што је значајан допринос града Крушевца изједначавању услова за живот, спорт и културу у селу и граду.
 

Живорад Милановић Маки - идејни творац уметничке
насеобине *МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ*
 

Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић је Живораду Милановићу Макију поклонио
књиге МИРИС БОЖУРА и ЉУБАВНИ рецеПАТ
 

Основна четвороразредна школа у селу Ћелије

Опширније: Музика на води - Ћелије 06.08.2011. 

У Трбуњу - родном месту Радета Драинца 04.08.2011. године у 20:30 часова, одржана је манифестација *ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ* коју су заједнички организували Културни центар Крушевац, Народна Библиотека *Рака Драинац* и КЦ *Драинац* из Блаца. На манифестацији су ове године наступили: Др Предраг Јашовић, Бора Благојевић, Вељко Стамболија, Никола Стојановић, Јелена Протић-Петронијевић, Мића Живановић, Слободан Ценц, Миљојко Милојевић, Томислав Симић, Витомир Јовановић Џогурда и Љубодраг Обрадовић. Програм је водио Мирослав Панић из Блаца, а о стваралаштву Радета Драинца говорили су Др Предраг Јашовић и Вељко Стамболија.

Пре самог наступа у Трбуњу, песници који који су у походе кренули из из Крушевца, казивали су своју поезију, Драинцу у част и на језеру Ћелије у оквиру манифестације под симболичним називом *МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ*...

Песници испред Дранчеве бисте у Трбуњу

Eto, to sam ja!

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto, to sam ja!

Pijanac,kockar,ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto, to sam ja!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto, to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
Eto, to sam ja!
 
© Rade Drainac


Љубодраг Обрадовић

ПОЕЗИЈА 

Поезија је опсена,
илузија...
У њој истине нема,
само снови
за живот неки нови,
нестварни,
лавиринт који
у нама сија... 

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба... 

Поезија је спас,
за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!

Поезија је ваздух,
који недостаје,
који сам живот даје...
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива... 

Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња... 

Поезија, ех, снови,
илузија, опсена...
Поезија, ех,
живот бољи, срећа...
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема...

© Љубодраг Обрадовић


Добродошлица за Мићу Живановића


Добродошлица за Љубодрага Обрадовића


Програм је водио Мирослав Панић

Опширније: Песници Драинцу у походе - Трбуње 2011.

"ЗВЕЗДАНО ЗДРАВИЊЕ" је свакако манифестација која има изузетну традицију на културном небу града Крушевца и која својим репортором привлачи изузетно интересовање како Здравињаца, тако и публике из околних села. Посебан значај има такмичење најмлађих хармоникаша из целе Србије "ЗВЕЗДАНА ХАРМОНИКА СРБИЈЕ".

На свечаном отварању манифестације "ЗВЕЗДАНО ЗДРАВИЊЕ 2011" част да наступе имали су КУД "Вук Караџић" из Треботина, Жабара и М.Врбнице и Удружење фрулаша "Адам Милутиновић" из Крушевца. Пред бројном публиком, која је испунила дом културе у Здравињу, наступили су и песници Љубодраг Обрадовић и Драган Тодосијевић, а манифестацију је отворила Јасмина Милић - директорица КПЗ Крушевац.


Љубодраг Обрадовић

ПЕВАЈ САД


Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
 стварност је увек сурова.

Певај сад, кад ниси више млад,
 о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.

Певај сад, кад многа срца слама јад,
а друга, због тога обасјава сјај. Певај ти.
Почетак је увек леп, од идеала мало слеп,
а онда уследи тужни расплет
и у круг се све заврти.

Певај сад, дуг је пут преко реке,
а почетак изазов.
Али зашто рушити стари, за мост нов.

Певај сад, проста је истина,
све пролази, све се мења.
 Само камење, све памти
и кад ужарено у ватри пламти.

Певај сад, своју истину свако има
и кад права у облацима се губи. Певај ти.
Онај, ко другом, спокој узима,
свој немир, тиме буди.

Певај сад, све се на крају зна,
кад истина, стихом се изнуди. Певај сад!

(C) Љубодраг Обрадовић

Драган Тодосијевић

ТЕЧЕ САВА



Тече Сава
Олимпик се  љуља
а мене жуља

И Бранков мост

као да се љуља
а мене жуља

Баржа стоји
ал као да се љуља
а мене жуља

Жалосна врба
на обали реке
као да се љуља

Свуд око мене
све се љуља
а мене жуља

Верујте ми људи
много је лепше
да се љуља
него да жуља

A мене жуља

© Драган Тодосијевић


Јасмина Милић - директор КПЗ Крушевац


КУД *Вук Караџић* из Треботина, Жабара и М.Врбнице

Удружење фрулаша *Адам Милутиновић* из Крушевца
 

Опширније: ЗВЕЗДАНО ЗДРАВИЊЕ 2011.

У Пионирском парку 11.08.2011. године, у организацији Културног центра Крушевац, у оквиру Лета Културе 2011, реализован је програм "ТРИ ПЕСНИКА - ТРИ ВОДИТЕЉА" у коме се наступили млади крушевачки песници: Никола Стојановић, Ана Бербаков Анее и Јовица Чичић. О њиховом стваралаштву говорили су Јелена Протић-Петронијевић, Љубодраг Обрадовић и Јелена Ђорђевић. У музичком делу наступили су Мића Живановић, Градимир Карајовић и група Синхро из Крушевца, а специјални гост био је Спасоје Ж. Миловановић.

Овако је почело - Љубодраг Обрадовић говори

ЉУБА: Поштовани пријатељи културе, добровече и добродошли на ово вече поезије и музике, једно у низу, којим се Културни центар Крушевац труди да покаже да и млади поезијом оплемењују и себе и све око себе. Драго ми је да Вас вечерас поздрављам сигуран да поезија сваким даном све више напредује, да је пред њом извесна будућност у којој ће оплемењивати свакодневни живот и чинити га лепшим! Наши млади гости доказ су да моје речи нису само ехо, који се у даљини губи и нестаје...
Вечерас у програму *ТРИ ПЕСНИКА - ТРИ ВОДИТЕЉА* мени као водитељу гост ће бити Ана Бербаков Анее..., млада крушевачка песникињина, која пише тако лепршаво, заносно и јасно и стиховима плени, у шта ће те се вечерас и уверити...

Наравно, ту су и моје колегинице из Културног центра Крушевац: Јелена Протић - уредница КЦК и Јелена Ђорђевић - организатор КЦК, које ће такође имати своје госте, па бих их одмах на почетку замолио да Вас поздраве и укратко представе и најаве своје госте.

Никола Стојановић

ЦРНО ВИНО


Спусте се низ жице, ко лупежи,
ти тонови што ми срце стежу,
сете ме на месец што се лови
у ту њену косу, ко у мрежу.

Ја испијам чашу црног вина
и у машти седам у кочију,
што ме води у своје дубине,
боје њених зелених очију. 

И још једну чашу искапићу,
па димњаци кад луле погасе,
отићи ћу крај њеног прозора,
срце тражи лека да се спасе. 

Као ружа пузавица ја ћу,
уз њен прозор да се свија љупко
и слушаћу како слатко дише
док се жеље скупљају у клупко.

А када ме хладна ноћ отрезни,
прснуће ми жеље у кристале,
поново ће луле са димњака
да свој дуван ујутру припале. 

Испијаћу опет црно вино,
потећиће током мојих вена,
распршиће моје пусте жеље,
све постаће само дим и пена.

© Никола Стојановић



Ана Бербаков

Опширније: ТРИ ПЕСНИКА: Никола&Anee&Јовица - Три водитеља: Јелена ПП, Љуба О и Јелена Ђ.

У Белој сали КЦК 22.06.2011. године, у организацији Културног центра Крушевац, одржана је промоција књиге *MARAN ATHA* или у преводу ДОЛАЗИ ГОСПОД,  др Милисава Р. Милошевића.  Да ово књижевно вече буде изузетан доживљај, који је публика у препуној сали са усхићењем слушала, постарали су се, поред самог аутора и: Љубодраг Обрадовић и Верољуб Вукашиновић - који су говорили своје импресије о књизи;  Момчило и Далибор Накић и Тамара Ђурђевић - који су бринили за музички тренутак и Миодраг Динуловић и Јелена Ђорђевић - који су читали занимљиве делове из књиге, а Јелена је уз то и водила и осмислила промоцију.


др Милисав Р. Милошевић

Др Милисав Милошевић, угледни лекар и књижевник
ДОКТОР СА ПЕСНИЧКОМ ДУШОМ

Милисав Милошевић је рођен 15. јула 1935. године у Белој Води. Основну школу је завршио у свом родном селу и био је одличан ђак. После двогодишње паузе, на инсистирање новог учитеља, уписао је Нижу гимназију у Великој Дренови, која је трајала три године, а затим Гимназију у Крушевцу. На Медицинском факултету у Београду је дипломирао, специјализирао и докторирао.
Најмлађи дисидент

-Као најбољи ђак био сам ослобођен полагања мале матуре. У Kрушевачкој гимназији сам био одличан ђак, али са „лошим“ владањем и у то време био сам најмлађи дисидент. Сви који смо дошли из села у град били смо лоше обучени, у гуњевима и гуменим опанцима, које смо ми у Белој Води звали коконе. Са четири слабе оцене на полугодишту било је истеривање из школе. Тада сам се први пут суочио са неправдама, које су чињене сеоској деци. Ученици из утицајних породица из Крушевца (деца првобораца, људи из Комитета, професора и других), иако су била слабија по успеху, остајала су и завршавала разред, а радничка и сељачка деца су истеривана.

Као одличан ученик изабран сам да представљам своје одељење на седницама Наставничког већа. На једној седници Већа директно сам прозвао и упозорио поједине наставнике који су чинили неправде према ученицима. После тога уследила је велика расправа и ја добио казну - јединицу из владања, на месец дана пред велику матуру, а са том оценом се губила година. Професор филозофије Драгољуб Ђуровић, мој духовни учитељ, који је био изузетно образован човек, спасио ме. Он нас је све волео као родитељ, а мене посебно. Пошто је био највољенији професор у Гимназији од ученика, али и од његових колега, изборио се да добијем „3“ из владања и да полажем матуру.

Ми Беловођани везани смо за Беловодску чесму, која је за нас увек била као нека богомоља. Као млади људи ту смо играли лопту, девојке нам давале да пијемо воду из тестија и ту смо се по први пут заљубљивали. Оне су долазиле по воду, а ми као жедни тражили да пијемо, што нам је био изговор за разговор и дружење. Већ од шестог разреда Гимназије ишли само да се купамо на Морави. Она је била бистра и чиста. Једног лета у врбаку, на обали реке, наиђемо на Циганску чергу. Једна витка Циганчица, звала се Ружа, својом лепотом нас је очарала, а ја је и сада видим као лик из ових индијских филмова. Нас неколицина школараца ишли смо тамо неколико дана због ње. Из моравских башти брала је босиљак и каравију и са њиме се китила, а ми смо били заљубљени у њу до ушију. Једнога дана доживесмо велико разочарање. Черга је отишла нетрагом, а ми онако несрећни вратили се сломљена срца. Од једног домаћина купили смо литар меке ракије шљивовице, расхладили је на чесми и напили се.

Опредељење за Ургентну медицину
Милошевић је уписао Медицински факултет у Београду 1955. године.

- Имали смо сјајне професоре, који су своје студије завршили у Бечу, на Сорбони, били су дворски лекари и крајње правични. Сећам се да је професор Шљивић на испиту из Анатомије оборио сина свог колеге и пријатеља, а то је сува истина. Године 1958. оженио сам се, као студент треће године, убрзо ми се родила ћерка Оливера, а тада сам добио и војну стипендију. По завршетку студија и Санитетске официрске школе (ЈНА), почео сам да радим у Војној болници у Нишу. После годину и по рада сазнајем да имам две противречне карактеристике. Одличну карактеристику написао ми је рођени кум, студентски секретар КП на Медицинском факултету, иако тада нисам био у Партији. Друга карактеристика била је из Комуне у Великој Дренови у којој је дословно писало да сам „антидржавни елемент“. Ту истину саопштио ми је један пуковник, заменик управника Болнице, у приватном разговору у његовој кући, али у великом поверењу. Саветовао ми је да одем у Београд код његвовог пријатеља, народног хероја Милоша Зекића, председника ФК „Партизан“, који би ме препоручио за лекара у Општини Шеховићи (БиХ) одакле је родом и у добрим је односима са тамошњим председником Општине. Зекић ме лепо примио, одушевио сам га својом искреношћу, јер сам рекао да сам окорели „звездаш“, нисам га слагао да навијам за „Партизан“, како ми је саветовао пуковник. После тог разговора отишао сам за Шеховиће, у чијој су околини, у селу Тишча, радили као учитељи моји земљаци - Душан Поповић и Момчило Мома Ивановић, касније новинар у „Победи“ и „Рубину“. Код њих сам ноћио, сутрадан су ме одвели код председника Општине, који ми је уз посао одмах понудио и стан. Те 1964. године родио ми се син Дејан, па је сада и породица морала да се пита о месту живљења. Председнику ништа нисам чврсто обећао, а у Крушевац сам стигао наредног дана рано ујутру и свратио у „Европу“. У ресторану ми је одмах пришао Милутин Југовић, мој земљак из Беле Воде, и питао ме одакле сам стигао тако рано. Испричао сам му своју ситуацију са послом, а он ми рекао да одмах одемо код директора Дома здравља, чији је он био помоћник са завршеном Вишом управном школом. Директор ми је одмах понудио посао у Великим Купцима и леп простран двособан стан. То сам прихватио и цела породица је отишла у то општинско место. Као лекар опште праксе брзо сам стекао углед и поверење, пацијенти су ме ценили, долазили су чак из Жупе, Бруса и Блаца. Поред мене у још два општинска места доктори су били врло цењени и то - др Дана Ћосић у Великој Дренови, блиска рођака Добрице Ћосића и др Града Станковић у Великом Шиљеговцу. У Купцима сам радио све - вакцинацију деце, систематске прегледе, где сам нарочито имао проблема са Влашком децом из Наупара и Витановца. На селу смо радили прву помоћ и здравствено просвећивање у целини, као и друге акције заједно са Црвеним крстом.

Милошевић је у Купцима провео седам година, а 1971. године завршио специјализацију из Опште медицине - ургентни смер. У Крушевцу је формирао Службу хитне медицинске помоћи, у оквиру Медицинског центра, где је остварио врло запажене успехе за 17 година рада.

- Набавили смо два санитетска „волвоа“ и четири „цитроена“. Свуда у земљи је истицано да Крушевачка хитна помоћ има најбољи возни парк и да је боља организована него иста у Нишу, Крагујевцу и Новом Саду. У Крушевцу је одржан први Југословенски конгрес лекара хитне помоћи, а ми смо се показали као одлични домаћини. Био сам две године начелник Диспанзера за кардиоваскуларна обољења у развоју, формирао сам Диспанзер за реуматска обољења, који је одлично радио и Диспанзер за ултразвучну дијагностику, а исти су укинути после кадровских и других промена 2000. Био сам директор Дома здравља и координатор свих домова у Расинском округу и Медицине рада до одласка у пензију 2000, а једно време и заменик директора Медицинског центра за здравствена питања.

Наука и књижевно стваралаштво

Године 1973. године Милошевић је постао најмлађи примариус у Србији, а 1974. остварио студијски боравак у СССР, где је обишао хитне службе у Москви, Кијеву, Ростову, на Дону и Синферопољу на Црном мору.

- На Медицинском факултету у Београду, 1977, одбранио сам докторску дисертацију са темом „Организација службе хитне медицинске помоћи у редовним и ванредним стањима“ и стекао звање доктора медицинских наука. Написао сам више од 160 научних и стручних радова из Ургентне и Превентивне медицине, добио звања научног сарадника и вишег научног сарадника, а 1999. изабран сам за редовног професора Медицинског факултета Приштинског универзитета. Написао сам књигу „Организација хитне медицинске помоћи“ и објавио 2000. године. Имам пет научних студија - Организација хитне помоћи у региону Краљево, Тровање пестицидима, Тровање пираленом, Пестициди - пољопривредни отрови и Организација прве помоћи и асанација терена, у оквиру једног научног пројекта ЈНА, који је трајао десет година све до распада СФРЈ.

У часовима сете, за време бомбардовања Србије (1999) анализирао сам живот и са тугом сам се сећао прелепих дана које сам провео у Купцима, где сам имао доста пријатеља. Међу њима се издвајао један врло духовит човек Ленда, а то пријатељство је трајало све до његове смрти. Њега сам запамтио као правичног човека, правог сељачког мудраца, који је изузетно добро познавао људе, боље и од психолога и психијатара. Игром случаја, када сам завршио рукопис о Ленди, код мене је, због ишијаса, дошао Милош Петровић. Ја му дам овај рукопис и кажем му: - Мишо, кад ово прочиташ немој ми рећи да није добро и да се држим своје слушалице. Угледни професор је прегледао текст и рекао: - В врло тешко је писати кратке приче, али ово што си ти урадио је врло лепо и то ћемо да штампамо. Написао ми је запажену рецензију и књига „Ленда из Штитара“ (Портретска сећања) објављена је 2000. године у издању ИК „Љубостиња“ из Трстеника.

Толико сам заволео ову књижицу, па ми се родила идеја да наставим са писањем. Био сам доброг здравља, а можда ми је и вода ушла у уши и тако је настао други део ове књиге под насловом „Ленда у Белој Води“, која је у целовитој форми објављена 2006. године.

Хтео сам да напишем роман о селу и сељацима, јер је то заробљен и заборављен свет, осуђен на вечне муке, патњу и експлоатацију, а то су Божји створови, људи. Иако су рођени слободни, целог су живота живели у оковима и гледали како тај живот пролази поред њих, а они немоћни да било шта измене. Везани за мајку земљу, једно село, племе, имало је свој омеђен тар и део Божјег врта, раја. За мото романа узео сам Толстојеву мисао „Твоје село ти даје универзалну моћ“.

Роман „Маран Атха“ - „Долази Господ“ написао сам за себе, нисам хтео никакве консултације и рецензије. Ако бих уважио њихове сугестије то више ни би било моје оригинално дело. За време Другог светског рата и после њега у Белој Води било је бурних догађаја, које сам верно и са маштом описао у роману. У селу су боравили Немци и Четници, а у њему се код својих јатака успешно крио и Добрица Ћосић. ''

Живомир Миленковић

Љубодраг Обрадовић
 
Поштовани посетиоци, пријатељи културе, част ми је да Вас поздравим у своје име и у име Културног центра Крушевац. Вечерас од срца, ја као рођени треботинац, желим да оваквих књижевних вечери, заиста буде чешће, јер заиста, изузетан је догађај присуствовати промоцији књиге једног беловођанина, ствараоца какав је Др Милисав  Р. Милошевић, који је ето уз сав свој изузетан професионални рад у здраству, успео да својим књижевним радом, а посебно овим романом *Maran atha* или по нашки *ДОЛАЗИ ГОСПОД* остави незбрисиви траг на књижевном небу Србије и живот беловодских сељака и њиховог најближег окружења, у једном заиста дугом временском периоду сачува од заборава.

Др Милисава Милолшевића упознао сам први пут 22.11.2008. године у Коњуху, када је одржано књижевно вече у организацији књижевног клуба "СТАНОЈЕ МИЈАТОВИЋ" из Коњуха, на коме се публици представио Братислав Спасојевић Бата,  коњушки песник, а када смо о његовом раду између осталих говорили и ја и Милисав. Признајем да сам се тада у себи запитао, како ће један  доктор медицинских наука говорити о једном песнику, и да сам одмах после надахнутог казивања Милисављевог, схватио колико сам безразложно на трен био у недоумици и заблуди.

После читања књиге "Долази Господ", коју сам признајем прочитао у даху, дефинитивно знам да је Др Милисав Милошевић  овим романам  употпунио велико књижевно благо Србије, и надам се да ће те се и Ви после вечерашње промоције, а нарочито после читања самог романа,  придружити мом мишљењу.

Ја вечерас нећу посебно говорити о садржају романа, о томе ћете свакако више чути од самог аутора и осталих учесника ове промоције, посебно Верољуба Вукашиновића, али не могу а да Вам не заголицам машту  и не поменем једну слику из романа која ми и сад лебди пред очима, слику када је Гвоздена, жена газда Јеврема киселила конопље са слугом Јеротијем у летњој Морави.... и двоструко се осветила свом мужу који ју је дуго пре тога варао са млађом и лепшом...  *А Морава  је жуборила и тај се жубор после претворио у песму*....

Зато уживајте у вечерашњем приказу овог романа и што пре га прочитајте...

 Љубодраг Обрадовић

Опширније: MARAN ATHA - Долази Господ - др Милисав Р. Милошевић 

Добитница НИН-ове награде Гордана Ћирјанић у Крушевцу
21.06.2011-Бела сала КЦК - ВИДОВДАН  “Оно што одувек желиш“

Јелена Протић-Петронијевић и Гордана Ћирјанић за време промоције

Настављајући са добром праксом да у Крушевац доводе актуелне добитнике НИН-ове награде за роман године, Културни центар Крушевац је овога пута приредио дружење са Горданом Ћирјанић. Добитница НИН-ове награде у 2010. години за најбољу књигу по оцени критике, Гордана Ћирјанић кроз дијалог са Јеленом Протић Петронијевић водитељком промоције књиге “Оно што одувек желиш“, одмотавала је клупко приче о књизи за које је добила престижно српско, књижевно признање. То је изгледало овако… 

На крају тунела “је мрак”

Пети по реду роман Гордане Ћирјанић “Све што одувек желиш“ прича је о човеку који у зрелим годинама резимира живот… и долази до безизлаза. Тако  некако иде та прича, без светла на крају тунела.

 

- Сви знамо да је у књижевности, филозофији, песимизам увек био дубљи од оптимизма, што не значи да нема оптимистичких књига, које су дубоке, али су оне веома ретке. За моје претходне романе читаоци су ми  говорили да ма колико њима била тужна прича, да имају неко “светло дно”, да има наде. Значи, налазили  су неку врсту оптимизма, а у овом роману има мало тога -  говорила је у Крушевцу Гордана Ћирјанић.

- Тако сам, завршивши овај роман, мислила да ће моји читаоци бити малко разочарани не налазећи то “светло дно”. Помислила сам, аха, критичарима ће се овај роман више допасти, и било је тако. Читаоци су се чак и љутили, зашто толико мрачно, зашто не дајем никакав одговор (излаз), а ја сам одговарала да је улога писца да поставља проблеме, а не да даје одговоре. И ја сам се трудила да заправо видим има ли икаквог витализма у овом роману, има ли ичега што нешто обећава, јер читаоцима је потребно макар мало обећања. Онда сам нашла пар (оптимистичких) ствари. На првом месту то је рад, јер мој јунак кречи неке запуштене зидове у стану пријатеља и док се бави тим молерајем, то су заправо једина три дана у оном реалном времену, када он зна зашто се буди. Кад има неког смисла, када налази неки смисао у тој садашњости, стварности. Друга ствар је заправо само писање. Овај роман је заправо нека врста псеудо епистоларног романа, наиме сав је у обраћање старијем брату, кроз писмо. И на крају романа, тај јунак, који је несуђени писац јер је завршио књижевност али до тада није писао, он каже: - Види, испада да сам написао цео роман. Свако  писање и позив на читање, је тај неки витализам мог романа. Позив на читање.

Шта када љубави нема…

У свету где медији, пре свега ТВ преузима улогу живота, где се човек од себе и својих проблема скрива иза ТВ слике, јунак романа Гордане Ћирјанић, не налази излаз. Мучи га савест, сећање на љубав према жени брата, грех. Како то даље иде,  прича даље ауторка…

- Трећа кључна тачка (романа) је његов мото. Старац Зорима (Достојевски) каже: “Размишљам шта је пакао, и судим овако; патња због тога што се више не може волети”. Према томе, овај роман би могао да се чита и као својеврсни “опис пакла”. Нема љубави у њему, али постоји бол због немања љубави. Жал. Носталгија… Кад је реч о оној - љубав, заљубљеност, кад нам је потребна једна једина особа и ни једна друга, ни те љубави нема, у роману, сем у виду сећања. Мећутим, такоће сам хтела да покажем одсуство једне врсте љубави, врло важне, а то је љубав према самом себи. Мислим да мом јунаку, а бојим се и  савременом човеку уопште, недостаје љубави према самом себи. Ми њу примећујемо само када је пренаглашена, када је нека врста патологије, када је нарцисоидна, онда се говори о љубави према самоме себи. Мећутим, сматрам да је једна од важних дијагноза савременог доба, одсуство љубави према самоме себи”. 

 И тако некако, до краја романа, до краја живота. Остаје  само “оно што одувек желиш“, а увек и вазда је то љубав.

На крају, ауторка је сама открила оно што су је читаоци раније често питали колико аутобиографског је у њеним романима? и каже: “Овога пута нико ме није питао колико је аутобиографског у овом роману, и ја сада кажем - “se est moa”. Мој јунак, то сам ја. 

Ни мање ни више. Толико о промоцији романа добитнице НИН-ове награде за 2010. годину, која је протекла у питањима која траже одговоре, и отварају друга питања.

За крај, издвајамо из биографије Гордане Ћирјанић, да је за романе  “Претпоследње путовање”(2000.) и “Пољубац” (2007.)  освајала је  награду “Женско перо”, а за “Кућа у Пуерту” награду града Београда.. Објавила је и  више збирки песама, три књиге прича, две књиге записа о Шпанији. Преводи са енглеског и Шпанског, где поред Србије живи.

Добру и сврсисходну видео и музичку презентацију која је пратила промоцију урадила је Јелена Ивановић.
Слободан  Ценц.

 

Јелена Протић-Петронијевић и Гордана Ћирјанић за време промоције

Јелена Протић-Петронијевић, Гордана Ћирјанић и Љубодраг Обрадовић

Опширније: ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ - Годана Ћирјанић - Нинова награда за 2010. годину

In order to view this object you need Flash Player 9+ support!

Get Adobe Flash player
Copyrigcht © 2013 PoezijaIN