- Време својим протеком потврђује праве вредности!

Многи на културној сцени Србије сањају да ће својом активношћу и делима у области уметости заслужити достојно место и остати заувек упамћени. Многи у тој својој накани и жељи сагоре као лептир уз светлост пролазног.

Ја сам одувек мислио да праве културне вредности потврђује време својим протеком, јер оно што траје и опстаје у дугом временском периоду, самим тим чином заслужује посебан респект.

У башти Клуба КЦК, 21.08.2012. године одржано је поетско-музичко вече под називом *ЈА, ТИ, ОН И ОНА* по истоименој књизи поезије издавачке куће АРТЕ из Београда у којој су песме Спасоја Ж. Миловановића, Тање Милојевић, Предрага Јакшића и Јелене Ћирић.

"Како песмом да мењам свет ? Како римом да натерам цвет, да мирише и остане леп ? Како стих да започне тај преокрет ?"(Љ.О.)

У филозофији поезије кључно питање је одувек било: да ли се поезијом може променити свет. Наравно на то питање одувек су многи покушавали да одговоре, било потврдно, било одречно, или неким флоскулама које су негде озмеђу, али прецизног и сигурног одговора нема ни дан данас. И добро је што је тако. Добро је за поезију и све оне који јој се понекад препусте...

Насловна страна књиге *МОЈА РЕКА*


Јелена Петронијевић из Јабланице, ауторка књиге *МОЈА РЕКА*

...А Јелена Петронијевић (Јела из Јабланице) је одлучила да у свом животу учини тај преокрет (никад није касно) и да све оно што је дуго, дуго носила у себи, у души и на срцу, стави на папир, за све своје блиске, за будућност и за поколења која долазе. Колико је о томе успела судиће време, али се свакако мора охрабрити идеја и храброст да да се дода још један камичак у кулу поезије која већ поносито рије небо широм света, а и космос ће јој бити претесан...

Дакле Јелена пише о својој реци, свом дворишту, својој пољани, свом селу, свом животу, својој фамилији, својој правди и поштењу, пише из срца, искрено.

Премда нисам критичар (Вељко ће то боље) чини ми се да се Јеленина поезија може сврстати у *ПОЕЗИЈУ НАИВЕ* - правац који је најсличнији наивном сликарству, у коме, без обзира на то што ти сликари немају завршене високе сликарске школе, ипак сликају непоновљиве слике у којима многи уживају.

Тако и Јелена, није изучила технику склапања рима, али свакако успева да на папир сложи своје виђење света и праваца ка којима треба то вечно кретање усмерити...

*У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА* кажу боеми, Ми песници мислимо да је у ПОЕЗИЈИ СВА ИСТИНА, а управо та жеља за истином је била покретач, који је Јелену покренуо да напише књигу поезије која је пред Вама...

Скупих своју снагу
Да не гледам неистину нагу
Која бије јако као звона
Јер ми је дража истина
И кад је слаба и нејака

Јер неистина боли, као свако зло
А истина пламти као сунце
И тражи пут гроз облаке густе
Неистина ниче сама ниоткуда
Свуд је где погледаш око себе
И помислиш вреба само тебе

За истину се треба борити
У пружати јој руке сваког трена
Ма како било тешко
То је борба за судбину нашу
Лепота живота је истина

Да, за истину се треба борити и изборити, а ја Вам топло препоручујем да прочитате Јеленину књигу поезије *МОЈА РЕКА* и сазнате која је то њена истина...

Љубодраг Обрадовић
(Изговорено 16.06.2012. године у Клубу КЦК у Крушевцу на промоцији књиге *МОЈА РЕКА* Јелене Петронијевић из Јабланице коју је организовао Културни центар Крушевац.)

У Клубу КЦК 21.05.2012. године одржана је промоција књиге поезије Радмиле Милојевић из Параћина. Вече савремене поезије и лепршаве музике испунило је срца присутне публике. Промоцију је осмислила и водила Лидија Ужаревић - уредница КЦК, а у промоцији су наступили поред ауторке и Слободан Ивановић, Томислав Милетић, Јелена Ђорђевић, Братимир Стевановић, директор Параћинског позоришта и по први пут у јавности млада и талентована певачица  Александре Станојевић. Био је то леп доживљај...

Радмила Милојевић и Слободан Ивановић

МИРИС УСПОМЕНА

Само усамљени звоник на сеоској цркви
Остаје да сведочи као давно заборављена
Слика нашег некадашњег живота
Сокаци пусти једино кошава витла прашину и опало лишће
И под ветром цврчци свирају своју дражесну песму

У сећању још миришу јасмини и јорговани
И у њиховој сенци још стоје двоје што се нежно воле
Душа болом грца
Још горе пољупци на длановима мојим

У очима плаветнило неба и пролећа заувек је остало
И мирис, мирис ораница и мисао
Можда смо били заљубљени и помало луди
 И зашто то дуго опстаје, сећањем кружи и време
Кад смо постојали
Туга ме гуши к' о фијук ветра
Нестајеш к'о да се губиш у мраку
Без наде без повратка
 Без плаветнила неба и сјаја сунца
Занемарујеш прошлост ал' срце траг твоје љубави
Прати за другу никад неће процветати
А хтела сам бити твоје ушће у реци
Твоје ушће у мирно море.

© Радмила Милојевић