
ТРЕБОТИН
Врх брда,
што се диже из воде,
одмах иза каменог друма,
с десне стране,
повише Липњака,
изломљен храстовима,
украшен брестовима…
И одатле поглед.
Попнеш се на липу
и док пчеле зује
и мириси воде борбу
са ваздухом
у твојим плућима,
погледаш...
Пред тобом
пукне поглед
на камени друм,
који кривуда у малој,
рачвастој долини
Треботинске реке…
На друм,
који осваја брежуљке,
сужава се и проширује,
после пљуска,
нетакнут, бео
и опран блиста...
Па погледаш даље…
У бездану, у измаглици,
кривуда река,
а преко ње,
беласа село.
Треботин.
Село,
рађајућим сунцем
обасјано.
Окупано зеленилом.
Село!
Куће мале,
ниске, беле,
трепере у душама људи,
што зној и крв
преточише у рад,
надничење код богатих…
За ту малу колибу,
оазу мира, дом.
За живот!
Зар се морало?
Морало се и мора.
За врећу брашна
цео дан у пољу,
а изнад,
Сунце без ветра.
Куће мале,
ипак блистају,
своје и неукаљане.
Овако из даљине,
све су исте,
једнако вредне
и чисте.
Погледаш!
У даљини,
одмах иза реке,
брежуљак
полако израста.
На њему су људи
и жене и деца
и њиве и стока
и гробови предака...
Равно и велико,
ухваћено у клопку
затворене долине,
поље на брежуљку.
Плац.
И пут.
Пут за Треботин.
Сеоски пут,
пресечен ћупријом,
дрвеном и трајном.
Испод ћуприје,
угрожена песком,
нападнута сунцем,
узана трака воде,
огледало неба.
Река.
Треботинска река.
Чиста и топла.
Река,
напуњена
белим мравима деце
и сенкама врба,
савијеним
под теретом година.
Река,
заустављена
браном лика тополиног,
лењо кривуда
између свеже
засечених обала.
То је село.
Село и живот.
Тежак,
али живот.
Сиђеш са липе,
спустиш се
на траву и маховину,
липу оставиш
пчелама и сунцу…
Па пођеш између
трулих пањева
и печурака,
измећу
оштрих шибљика
леске и дрена…
Лице се зацрвени
од живота.
Плућа бујају
од свежине
измешаних мириса
и усковитланих
осећања.
Шта лепше од тога?
То је село.
То је Треботин!
© Љубодраг Обрадовић
Куће мале,
ниске, беле,
трепере у душама људи,
што зној и крв
преточише у рад,
надничење код богатих…
За ту малу колибу,
оазу мира, дом.
За живот!
Зар се морало?
Морало се и мора.
За врећу брашна
цео дан у пољу,
а изнад,
Сунце без ветра.
Куће мале,
ипак блистају,
своје и неукаљане.
Овако из даљине,
све су исте,
једнако вредне
и чисте.
Погледаш!
У даљини,
одмах иза реке,
брежуљак
полако израста.
На њему су људи
и жене и деца
и њиве и стока
и гробови предака...
Равно и велико,
ухваћено у клопку
затворене долине,
поље на брежуљку.
Плац.
И пут.
Пут за Треботин.
Сеоски пут,
пресечен ћупријом,
дрвеном и трајном.
Испод ћуприје,
угрожена песком,
нападнута сунцем,
узана трака воде,
огледало неба.
Река.
Треботинска река.
Чиста и топла.
Река,
напуњена
белим мравима деце
и сенкама врба,
савијеним
под теретом година.
Река,
заустављена
браном лика тополиног,
лењо кривуда
између свеже
засечених обала.
То је село.
Село и живот.
Тежак,
али живот.
Сиђеш са липе,
спустиш се
на траву и маховину,
липу оставиш
пчелама и сунцу…
Па пођеш између
трулих пањева
и печурака,
измећу
оштрих шибљика
леске и дрена…
Лице се зацрвени
од живота.
Плућа бујају
од свежине
измешаних мириса
и усковитланих
осећања.
Шта лепше од тога?
То је село.
То је Треботин!
© Љубодраг Обрадовић