ТРЕБОТИН

Врх брда,
што се диже из воде,
одмах иза каменог друма,
с десне стране,
повише Липњака,
изломљен храстовима,
украшен брестовима…
И одатле поглед.

Попнеш се на липу
и док пчеле зује
и мириси воде борбу
са ваздухом
у твојим плућима,
погледаш...

Пред тобом
пукне поглед
на камени друм,
који кривуда у малој,
рачвастој долини
Треботинске реке…
На друм,
који осваја брежуљке,
сужава се и проширује,
после пљуска,
нетакнут, бео
и опран блиста...
Па погледаш даље…
У бездану, у измаглици,
кривуда река,
а преко ње,
беласа село.

Треботин.

Село,
рађајућим сунцем
обасјано.
 Окупано зеленилом.

 

Село!

Куће мале,
ниске, беле,
трепере у душама људи,
што зној и крв
преточише у рад,
надничење код богатих…
За ту малу колибу,
оазу мира, дом.
За живот!

Зар се морало?
Морало се и мора.
За врећу брашна
цео дан у пољу,
а изнад,
Сунце без ветра.
Куће мале,
ипак блистају,
своје и неукаљане.
Овако из даљине,
све су исте,
једнако вредне
и чисте.

Погледаш!
У даљини,
одмах иза реке,
брежуљак
полако израста.
На њему су људи
и жене и деца
и њиве и стока
и гробови предака...

Равно и велико,
ухваћено у клопку
затворене долине,
поље на брежуљку.
Плац.
И пут.

Пут за Треботин.

Сеоски пут,
пресечен ћупријом,
дрвеном и трајном.
Испод ћуприје,
угрожена песком,
нападнута сунцем,
узана трака воде,
огледало неба.

Река.

Треботинска река.
Чиста и топла.

Река,
напуњена
белим мравима деце
и сенкама врба,
савијеним
под теретом година.
 
Река,
заустављена
браном лика тополиног,
лењо кривуда
између свеже
засечених обала.

То је село.
Село и живот.
Тежак,
али живот.

Сиђеш са липе,
спустиш се
на траву и маховину,
липу оставиш
пчелама и сунцу…

Па пођеш између
трулих пањева
и печурака,
измећу
оштрих шибљика
леске и дрена…

Лице се зацрвени
од живота.
Плућа бујају
од свежине
измешаних мириса
и усковитланих
осећања.

Шта лепше од тога?
То је село.

То је Треботин!

© Љубодраг Обрадовић