ПРОВИНЦИЈАЛАЦ

Устајеш рано и на рад полазиш,
своје снове још исањао ниси.
Стари комплекс жилама ти пролази,
из забите провинције ти си.

Ти увек сумњаш у себе,
као да си за пропаст света.
Јутрос ти опет срце зебе,
зашто сумњом свима сметаш.

Пишући песме пуне чежње,
откуд идеја да нешто ствараш.
Ти си ту само жито да жњеш,
и елиту сујетом не умараш.

Та, они стварају све што вреди,
јер само њима небо се смеши.
Знаш, гледањем бара се не цеди
и ништа сумњом неће да се реши.

У њиховом животу, незван си гост,
пролазник ког су случајно срели.
Зато одмах смело пређи мост,
који те од завичаја дели.

Устани сад и храбро пођи на рад
иако снове досањао ниси.
И нека ти срце заувек зна,
из забите провинције ти си.

© Љубодраг Обрадовић

2007. Београд

ОВАКО СМО ПОЧЕЛИ - ПРВО СУСРЕТ ОЛИМПИК