Ово је избор неких мојих песама за Вас! Изабрао сам моје песме које говорим ја, а ту су и моје песме које су комоновали, певају и говоре моји пријатељи. Као прву и последњу Вам представљам нову композиција ЈА ВАМА ПЕВАМ коју сам  написао ја, Љубодраг Обрадовић, а компоновао је и пева Миле Ђурић.

ПРЕСЛУШАЈТЕ МОЈУ ПОЕЗИЈУ

Уживајте!

ЈА БИХ ТЕБЕ…

Ја бих тебе
одвео у парк,
да седимо и гледамо
како лишће опада
и будемо сами,
све док задњи лист
не слети на плочнике града.

Ту, у парку том,
један лист је пао
и нашао дом.
А ти, ти ниси знао,
да на њему пише,
не волим те више.

Ја бих тебе,
волео ко ниједну,
и шта обећати више,
док стојим,
под прозором твојим,
а сву ноћ,
пада неки ситни снег
и крв се леди
у жилама мојим.

Ту, на углу том,
први снег је пао
и нашао дом.
А ти, ти ниси знао,
да на њему пише,
не волим те више.

Да, дошла је зима,
а пролеће изгледа
никад неће доћи,
да живот поклони свему
и мени донесе тебе,
ко гранама лишће.

Ту, на тргу том,
један сат је стао
и не куца сад.
А ти и данас не знаш,
љубав једном прође,
не враћа се никад.

ЗВУК ВИОЛИНЕ

Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.

Разигра се носталгија,
филм се рaзвије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе и слатке речи доносе.

Волео сам увек супротности:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија…
Сад вино прија,
ко смешна и сурова стварност.

Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Звечи тишина.
Твоје усне другог љубе,
моје срце на другу мисли…

Ноћ је, певају славуји.
Пише се црно, дечаку пијаном.
Кораци испод стрехе,
твоји кораци у крађу крећу.
Искусни принц и виолина.
Немоћно дрхтим.

Бес кључа на реалност света,
ноћ је јунска, липа цвета
и шерпе по путу вуку деца.
Песме вену од жеља,
грешне мисли троше тело.
Биће весеља,
чим пожелим спас у промени.
Биће радости,
кад заборавим гадости
и у бекство кренем.

Звук виолине кишу разгони.
Све истине кад ти поклоним,
бићу празан и волећу тај пораз.

Звук виолине уморне одмара.

Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Твоје усне другог љубе…
Птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.
Бес кључа на реалност света,
ноћ је јунска, липа цвета
и шерпе по путу вуку деца…

© Љубодраг Обрадовић