ГОСПА

Како се руга ова ноћ
и месечина од стакла.
Шумови уздаха узалудних,
како цветају у плаћеној соби.

 Рекла је та госпа да ће све дати;
косу, лице, тело. Чезнуо сам,
цепао панталоне на коленима.
Није ме ни дотакла.

 Како светли излози дочаравају
немоћ у плаћеној соби.
Како се руше све тајне,
пред ћутањем на силу.

Говорила је та госпа да воли,
да је затрескана, да не може
живот без мене замислити.
Сад то исто, другом жубори.

Како се губи равнодушност,
док поглед улицом лута.
Како се буди пажња и расте пркос,
пред животом уличара,
испод месечине од стакла.

 Смешила се та госпа тако гласно,
погрешила очајна, а страсно.
Ја сад стојим сам.
У плаћеној соби слушам ноћ.

 Како су мисли пролазне,
баш као лаке жене.
Светиње како се газе, без казне
и како је глупо,
то окретање и шетање,
у празној соби.

 Та госпа сад не зна,
да месечина трула,
буди сећања
и да се због ње,
стежу песнице.
Госпа то не зна,
јер је срећна.

© Љубодраг Обрадовић