МАГЛО И ОСАМО

Магло и осамо,
туго и тамо,
шта је мир душе,
наспрам
оштрих ивица слободе,
шта је жар чежње,
наспрам одбијања твог?

Песмо одласка,
зоро повратка.
Има ли изгледа
за промашене,
има ли наде
 за изгубљене,
има ли шансе
 за супростављене ветру?

ШТА БИ ХТЕЛА ЈОШ

Ехо говора одзвања,
машта твојим путањама
милује моју душу,
живим у бригама,
окружен патњама
и шта, шта би хтела још?

Моју крв ?
Расуо сам одавно !
Моје тело ?
Узела си !
Моју машту ?
Попила си !
И шта, шта би хтела још ?
Да ти лижем стопе ?
Лизао сам !
Да те носим на длану ?
У срцу сам те носио !
Да будем веран ?
Јесам !
Па шта, шта би хтела још ?

МИСАО О ТЕБИ

На јелама овим,
зеленим ко гуја,
лик твој ловим.
Мислећи на тему
прохујалих олуја.

Промешам прошлост
и зрнца збиље,
па знојим се и бесним,
јер сам само мрав
на тромеђи речних струја.

Ја се знојим,
а борови певају,
славуји ноћ раздањују,
цвеће мирисом опија,
а песак се котрља
и цури пешчани сат.

Баш брига неког за мене,
моје прохтеве и моје жеље.
Баш брига збринуту
за незнанца
из комшилука маште.

Он је ту да ласка,
осмехе дели,
да се претвара, пати,
црвени, бледи,
од радости скаче,
због туђег смеха плаче.

Он је ту, јак као стена,
све мора издржати:
поноре пребродити,
језера прескочити…

Он све то мора
да би на дну смелих очију
делић сете открио.

Да би у срцу хладном
откуцај топао
за себе наслутио.
Он мора…
Ја то морам…

На јелама зеленим
бледи јава.
Да, ти си смеђа,
а мене, сад,
 занима плава.

А ипак...

Ноћи, месечина...
Снови у трави...
Само снови...
Ох, како је горка
и сурова то истина:
и тебе сад привлаче
младићи нови.

Не можеш другачије-
тело прохтеве ваља.
Само будале остају верне,
паметан прошлост
лако заборавља.

На јелама зеленим,
зелени срџба чемерна.

Ја сам веран ко псето
и памтићу те вечно.
Борови ови и јеле
знаће све о теби...
И како те у мислима ловим...

Борови ови и јеле
знаће колико те
сваку ноћ желим
и колико те волим...

© Љубодраг Обрадовић

НЕДОСТИЖНИ МИРИС

У беличастој измаглици,
испраћа и сачекује,
шапутања и бескраје,
бескрајно тужан.

На даскама продавнице,
мерка судбину.
Прошлост се не понавља ни у сну,
шапуће магли.

Зује већ пчеле,
на цвећу тренутка.
Он, у белом мантилу,
гледа очешљану косу
и лице у непознато, што жури.