НИШ - 14.

Засија Ниш. У машти Немаца огроман и њихов.

Заблиста нада у очима браниоца, да ће га одбранити. И угаси се пре него што је узлетела до свести. Умор у зору, довуче непреспавану ноћ у кости, залеђене у покрет, увек исти - напред. И тутањ граната у даљини и лет птица кроз маглу ка сунцу и жубор Јужне Мораве, која од тенкова бежи да се мутна склони и спасе се. Кораци шкрипе мањи, шкрипе да  буду спорији, плачу да зауставе тела - једно се гине и то је бар лако! Тишина довуче маглу. Сунце се изгуби, прво стидљиво, затим жалећи и на крају се распрсну у црвенило, вапећи да не умре и да не погину људи које гледа, да не победи магла, јер и Немци су магла. Нико не зна зашто се крију у срцу вука, у људском оделу ђавола без маште и идеала. Непријатна је и злобна бука из даљине, кад је страх довукао тишину у заштиту. А тек магла? Хтео би да видиш иза окуке, напрежеш очи, буљиш да укледаш судбину, а сузе теку саме. Теку сузе, сам своју смрт оплакујеш! Онда се тргнеш, друг до тебе, слика ти твоја, као на дну језера бистре  воде са камена, која се од таласа губи. Никог да те утеши нема. Никог да ти подигне морал. Сви буље у судбину, а она је непробојна као и магла. Гониш је стално, он ачека у заседи и кад се не надаш, стигне да стане ти на пут и узнемири ти мозак, па после лупаш букве својих снова.

Тешко је људима разбацаним као камење по влажној земљи, тешко им је од не знања - незнају шта их чека и знања - смрт зове у маглу. Искрице лажнме  наде се прикраду из дубина самог себе, да запале бекство, да изнова муче измучено тело и поломљени мозак. После се све смири, али одјекне граната и ваздух сумњи узнемири тек слеглу прашину мисли и почне битка двојице у једном телу. Почне сукоб два мишљења једног мозга. Победи вид, јер нико нема храбрости да први окрене леђа свима који у њега полажу наде. Човек погледа! Види, остали седе. И он ће.

МАринко уморан задремао. Ноћ му испила снагу, удружена са блатом и барама на путу. Сад спава, јер сан прикупља снагу просуту по барама и блату пређеног пута, скупља је да би тело ноге издржале, кад се нађе на другој планети са двојником, кога у помоћ зове. Сан се не жури. Зна он, горе нема рата, тамо није пакао. Овде се гине да победи разум, који је горе одавно присутан и несметано влада, у свим водама малог мозга.

Граната урликну умирући у земљи. Сама је себи ископала раку. Сан побеже. Скочи Маринко. Пушка га помилова по лицу, малој бради, прљавој од кристала леда на длакама. Седе у блато да не гледа. Свуда гужва, кркљанац! Сви се узмували и борци и пушке и страх.

 

 

СЕЋАЊЕ - 13.

А лепо је било у Треботину! Сунце изађе на истоку, излети из борова Јастребца рано. Ја устанем пре петлова  и с Бором пођем у росу жбунова. Сaкријемо се и гледамо радост надничара. Затим наиђу девојке. И Ана је са њима, најлепша, поносна. Корача гордо, усправна и као да зна да неко шијунира из жбуња, продире погледом кроз росу на листовима трња, баш иза жбуна иза ког се квасим ја. Овце блеје за јагацима, која први пут изашла под сунце, трче весела, да открију нове границе непознатих пропланака... Девојке чаврљају безбрижно о удаји, јер ускоро ће лето, а онда ће допливати и јесен са свадбама на јарболу.

Овце иду подигнутих глава, не пасе им се роса, глдне су, нису жедне. Жбунови се устале, све су чешћи, па полако прерасту у шуму, и окруже пропланак.Онда је лакше мени и Бори да се прикрадемо и гледамо девојке обасјане хладом зелених игала и лепршавих листова багремова. Гледамо и слушамо шта причају, кога помињу. Понекад помену и мене и смеју се све, понајвише Ана, јер кажу, много сам стидљив. Бора то чује, па ми се весело руга и задиркује ме. "Толики момак, седаманаест година, а стидљив". Ја се увредим, поцрвеним и храбро отетурам на сунце пропланка. Девојке зажагоре и изненађено ме погледају. Њихова близина и мирис младих тела, попрскан мирисима трава и биља, ме опије и вешто се изговарам. "Био сам у пољану, па случајно пошао пречицом и налетео на Вас". Оне поверују и понуде ми место међу њима у средини и разговор ме повуче. Сад ми је Ана још ближа и све време гледам у њу, срећан и због Боре, који са завишћу, све то гледа иза жбуна и пита се, шта то би са мном изненада, и одакле ми храброст да седнем. Ана избегава мој поглед, очи јој стално беже у страну, а поглед игра с предмета на предмет. Понекад се судари са мојим и поражена сазнањем отворености мог казивања, побегне у небо. После неког времена устанем и заједно са Бором пођем у пољану, мећу мирисе чокота и  скоро окопане земље, што светли сребром, хватајући косе зраке сунца. Седимо тако и чекамо да све освоји мрак.

Рат: милиони угашених живота, милиони срушених маштања, безброј гладних, море проливених суза, а тек колико сломљених љубави, колико деце без очева, колико људи без слободе... А зашто, због чега? Нема разлога, нема повода, а ипак рат!  Један човек луд? И сви луди, шта ли? Лудило се напросто увуче у све људе. Војници убијају зато што су јачи! Убијени су луди, јер се не боре! Своје тело износе мецима на удар, а да не знају зашто то чине. Чини им се, жртвују се за живот своје деце, а није тако. Гину узалуд, узалуд! Пушку у руке, па у шуму! Срби, хајдуци су ваши преци. Осветлите им образ!

"Осветићу дечји плач, Убићу хиљаде Немаца, милионе Бугара, бар у мислима ћу их згромити... Хајдуци, мирно спавајте, земља Вам лака, добили сте наследника. Неће пасти Србија. Не сме! " Мота се Маринку главом.

Иде друга колона, споро кроз ноћ. Иду борци, уморни су, али ноге их носе. И Маринко у колони! Изненада ветар запева. Песма долете до ушију бораца и уморна грла запеваше с ветром. Цела колона живну и Ниш одједном поста ближи, пут лакши и судбина боља. Магла, нападнута оштрим фијуцима изненада јаких гласова, уступи место заносној песми која јача вољу.

Ој Србијо, наша дико,
неће те прегазити нико!
Долине и планине,
јечаће од плотуна топова.
Бориће се земља цела!
Отераћемо све туђине,
ниси нас узалуд волела.
Сваки камен замље ове,
на одбрану сад нас зове,
свака стопа за децу је нашу
не дамо је никад освајачу.
Ој Србијо, наша дико,
неће те прегазити нико!