ПУТУЈ ПЕСНИЧЕ

Путуј песниче…
И не окрећи се за собом.
Стихови никад не изгоре…
Путуј… И не реци збогом!

Путуј песниче,
путевима без смисла.
Док трагаш, смисао ниче,
иако је машта већ покисла.

Лутање по свету своје маште,
свакоме доноси само срећу.
Кад снови за слободом вриште,
пусти их да судбину надлећу.

Најбоље су песме тужне…
Она што сад долази,
предзнак је судбине нужне.
И опомена, да све пролази…

Да ти живот као комета јури,
да на крају опет постајеш дете…
Ако ти мисао поклекне цензури,
стихови на лепоте нек’ подсете.

Пусти их, да и друге понесу,
у живот стиховима поплочан.
Пусти их, да бол однесу,
јер нови дан, донеће нови сан.

И путуј песниче
у звезданом аутомобилу!
Стих твој, снене душе нек’ подстиче,
да се заврте на том рингишпилу.

Путуј песниче…
И не брини за судбину света.
На стиховима се најбоље лети,
стих никад, никоме, не смета.

© Љубодраг Обрадовић