НЕМИР - 5.
Маринко Савић, сељак, онај прави, неповерљив, у себе затворен, али паметан, проницљив, с напредним идејама у пољопривреди, лукав у политици, пркосан, тврдоглав и експлозиван по природи, побегао је из школе, од другова. Стоји у сенци старог багрема и гледа негде у даљину, некуд иза брда у правцу далеког града. Месец дошао на врх димњака Капиџијске школе, па се греје на диму и као да је шпијун гледа унутра, у учионицу. Гледа у масу полупијаних бораца, збијену око пећи и флаше. "Земља ће страдоати" помисли месец и пође даље, да не гледа сивило пањева људских душа. Облаци остадоше да у мраку миле и краду звезде из очију оних будних, који немају друга посла, па зуре у космос и траже нешто, што су одавно изгубили. Траже хрброст, наду, неко решење, шта ли? Космос је заиста велико пространство, бескрајно, а ипак, као да је без ичега, празно. Решење је на земљи, у људима. Маринко се зноји да га пронађе. Зноји се, али решења нема, па нема. Већ пијан од свежине ваздуха, ухвати себе у бекству. Он, скривен у шуми покрај села, глада: дртугови гину. "Нсам кукавица, али лепо је живети"! Варнице севнуше кроз димњак, ка звезди што се отргла из канџи облака. Он пође унутра, у учионицу, да открави лед са душе, крај пећи, која тако фино греје и улива у тела здравље и крепи вољу за животом. А здравље је снага и спасење. Здравље јача логику и ослобађа мозак од лажних нада. На прагу, још једном заста, окрену се, погледа град у мраку. Осети Мораву у даљини, осети ту узбуркану траку изломљене светлости у сантама леда, а онда полако, да стара шарка не шкрипне, отвори стара чамова врата и пође низ ходник да пронађе неки скривини, а најлепши кутак да утопли самоћу. Све је некако напето, нешто виси у ваздуху. Нико не спава. "Зашто град не светли?" помисли. "Бомбрдовања се сигурно боје. Где су се сакрили грађани? Нико не спава, нико не сања, сви нешто чекају. Кога? Немце! Шта би друго? Да, баш Немце! А кога чекамо ми, војска? Ми смрт зовемо, смрт чекамо". Не може да спава, устаде из ћошка ходника и уђе у задимљену и жагором испуњену, а топлу просторију, учионицу Гагловске школе. Седе у скамију и опусти се да саслуша расправу Ранка, Боре и осталих бораца.
" 'Де je оружје'?
" 'Оћу пушку ил кући"!
"Полако људи, стиће ће оружје! Далеко су Немци."
"Врага далеко, не лажи Ранко".
"Ма не. људи, не лажем. Доћи ће пушке. Бранићемо земљу! Иначе све ово нема никаквог смисла!"
"Бранићемо! Бранити па шта? А да ли ћемо је одбранити"?
Пећ стара, већ усијана и црвена као лица пијаних људи око ње, отпушта топлоту и светлост. Искре пламена скачу, беже од центра ужареног пакла за дрво које цврчи мокро, осуђено на ломачу. Искре гоне дим попушених цигарета завијаног просечана и стварају филм од чудних сенки на изгребаном зиду учионице. Маринко, свестан галаме, на свој начин пријатне, умирујуће, одлучи да се умеша, иако му то није причињавало неко велико задовољство.
"Бранићемо земљу, зар не другови?" Глас му изломи дим, онако снажан, а несигуран, подрхтавајући. "И одбранити!"
"Хоћемо!" "Хоћемо!""Хоћемо!" Одјекну просторијом.
"Морамо другови! Бранимо децу, нашу децу и њихово детињство! Бранимо будућност за наше синове и ћерке, за нас и за унуке!"
"Тако је!" "Право каже" "А где су пушке?"
"Добро људи, доћи ће! Ја вам обећавам." Каже Маринко, а и сам у то не верује.
"Како, доћи ће? Ко ће нам их дати? Југославија је трула крпа, спремна да да се поцепа по шавовима и прими Немце да је крпе."
Ранко, наслоњен на сопствене руке, одговара, лаже и себе и њих, глас му се губи у мноштву других, никако да исплива на површину и уверљиво слаже. Не верује ни сам у оно шта прича, зна да му и они не верују, па ипак прича, виче, мучи своја плућа димом, само да олакша сан, за себе и за њих, "борце", пијане од наде и ракије. "Није све готово! Ко каже да је Југославија трула крпа, готова да се исцепа?"
"Ја кажем!"
"Знаш да можеш у затвор због овога?"
"У који затвор? Ха, ха, ха! Ко ће ме ухапсити?"
"Ја, само да хоћу!" Севну и уплаши мишеве на тавану, пуцањ Ранковог беса. Варница се одвоји од пећи и пролете кроз дим да осветли револвер у капетановој руци. Гомила занеме, дим се умири.
