www.poezija.in
Љубодраг Обрадовић, Даница Рајковић и Саша Милетић
НА ДРУГОЈ АДРЕСИ
По каменитој калдрми,
звече кораци моји,
поглед шара излоге,
и чежњом небо боји.
Пробијају се сунчеви зраци,
кроз крошњасто дрвеће,
стисле се куће са балконима,
обојене ко разнобојно цвеће.
Кривудају улице градске,
са једне на другу страну,
сандале стежу ноге
ослушкујем себе саму.
Понека сирена засвира
и срце ми патњом следи,
на раскрсници стара кућа,
а успомена моја не бледи.
Живео је он некад ту,
и сањао своје снове,
гледао заласке сунца,
и меркао путеве нове.
Накривила се сад стара кућа,
понеки цреп путању направи,
у дворишту расцветала коприва,
својим додиром мени се јави.
Мирис старе липе,
прави на души сенке,
вртећи прошле слике
и чежњу зелене смреке.
Двориште зеленилом теши
док шапуће приче прохујале…
Он станује на другој адреси,
ја још живим успомене одзујале.
© Даница Рајковић
Момчило и Далибор Накић, Мића Живановић
У прелепом амбијенту Етно домаћинства МОРАВСКИ ЦВЕТ у Макрешану, које је власништво Љубивоја Тодоровића, у оквиру Лета Културе 2013 одржано је Поетско-музичо вече у организацији Културног центра Крушевац. Програм је осмислила и водила Јелена Ђорђевић, а наступили су крушевачки песници: Љубиша Бата Ђидић, Љубодраг Обрадовић, Небојша Лапчевић, Мића Живановић и Светлана Ђурђевић. За Музику је бринуо Мики Петровић, а припомогли су му: Драгиша Ђурђевић, Далибор Ђурћевић, Милан Ђурђевић и Мића Живановић. Програму су присуствовали Владимир Тасић - председник Градског одбора СПС Крушевац, Синиша Максимовић - заменик градоначелника Крушевца, Горан Ћирић - секретар скупштине Града Крушевца и бројни други посетиоци овог изваредног кутка, који је тако близу свим крушевљанима...
ПУСТИ ДА ТЕ ЖИВОТ ВОДИ
Кренути путем плавим, непознатим,
небеског свода, слободе и мира,
у скученој празнини, дахом незнатним,
дозволи тренутку да ти срце дира.
Плашљиве ти очи замаглише пут,
којој истини да верујеш сада,
пада на твоја леђа тај себичан прут,
верујеш ли да постоји нада.
Огољене кости труну у дубини,
гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.
Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.
Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.
Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.
© Саша Збиљић
