Ви сте овде: Home
ПОРТАЛ ПоезијаСРБ
КАПИЏИЈА - 4.
Капиџија, село на пет километара од Крушевца. База за војску без оружја, дочека Маринка и Бору и прими их у своје окриље. Највећа зграда, раније школа у селу, одређен аје да их склони од напада касне зиме и погледа увек радозналих сељака. Маринко и Бора уђоше у собичак, одвојен зидом и стакленим вратима од учионица и ходника и јавише се једином официру. Маринко лупи опанком о опанак, укипи се и султира: "Војник Маринко Савић, војна пошта 153, стигао по позиву"... "Боље да ниси ни дошао", промрмља официр. "Али кад си већ ту, опусти се слободно и прими одело. Учионица број 5". "А шта ћу са овим"? упита Маринко. "Па задржи и њега, јер ово, што ћеш га добити и онако не ваља. Лако ће ветар, потпомогнут мразом да дође у посету твојим костима. Ха, ха, ха! Није лоше речено. А"? "Баш симпатичан неки чичица", помисли Маринко. "Или луд, зар сад може да се смеје"? Маринко се окрену и оде по одело. У соби оста топлота и чичица. Али Ранко није луд. Он који је прошао све те битке у I рату. Он који зна шта је Албанија, зима, глад. Зато се и смеје. Зна да од рата нема ништа. Зна он много, па мрмља, себи у браду: "Немци су то, брале. И онда су били. Па шта? Друго је онада било. А сад? Расуло. Море какав рат? Изгинућемо сви".
Капиџија, село на пет километара од Крушевца. База за војску без оружја, дочека Маринка и Бору и прими их у своје окриље. Највећа зграда, раније школа у селу, одређен аје да их склони од напада касне зиме и погледа увек радозналих сељака. Маринко и Бора уђоше у собичак, одвојен зидом и стакленим вратима од учионица и ходника и јавише се једином официру. Маринко лупи опанком о опанак, укипи се и султира: "Војник Маринко Савић, војна пошта 153, стигао по позиву"... "Боље да ниси ни дошао", промрмља официр. "Али кад си већ ту, опусти се слободно и прими одело. Учионица број 5". "А шта ћу са овим"? упита Маринко. "Па задржи и њега, јер ово, што ћеш га добити и онако не ваља. Лако ће ветар, потпомогнут мразом да дође у посету твојим костима. Ха, ха, ха! Није лоше речено. А"? "Баш симпатичан неки чичица", помисли Маринко. "Или луд, зар сад може да се смеје"? Маринко се окрену и оде по одело. У соби оста топлота и чичица. Али Ранко није луд. Он који је прошао све те битке у I рату. Он који зна шта је Албанија, зима, глад. Зато се и смеје. Зна да од рата нема ништа. Зна он много, па мрмља, себи у браду: "Немци су то, брале. И онда су били. Па шта? Друго је онада било. А сад? Расуло. Море какав рат? Изгинућемо сви".
Водник дочека Маринка и испоручи му закрпљено одело, успут вичући: "Пожури бре! Немам цео дан за тебе".
"Очигледно му чин ударио у главу, па сад хоће да покаже снагу, а до јуче је копао за кило брашна" - помисли Маринко, који такве не воли. И зато несвесно помисли на надувенка из војничких дана, који га је малтретирао и вређао на сваком кораку. И у глави поче да му се врти филм из војничких дана 1929. године.
Вече. Око 9 сати је. На стражи стоји, у ували између две букве, срасле једна уз другу. Мало даље протиче поток и сећа га на родну Треботинску реку, у лето, мању од траке воде просуте из кофе. Често и пресуши. Тада рибе, повучене у малобројне вирове, постану лак плен деци, која је хватају рукама. Дурмитор. Смреке се усекле у оазе плодности стена. Повише њих јеле украшене боровим иглицама. Ветар леди, мраз напада, а ипак топло је у дому веверица, горе изнад главе му, у букви. Маринко се греје на жару, у сећању тек прошлог лета. Поглед му радосно лети у мрак, судара се са стаблима и долазе натраг, њему, да му каже: Спавај! Једноличност певања грана у грубом миловању и жубор планинског потока, учинише своје и Маринко задрема. Тад дође, баш у зао час, наредник и прекину лет у завичај, код жене и ћерке и поведе Маринка ветру на удар, ближе потоку. Три вечери су кости трпеле лед у самој сржи, три ноћи је мраз певао на његовим ушима и грчио му прсте око челика цеви пушке, а четврте је бес везао наредника за букву, зору да дочека будан. Пета ноћ. Маринко се греје у затвору и чека суђење за велеиздају.
"Очигледно му чин ударио у главу, па сад хоће да покаже снагу, а до јуче је копао за кило брашна" - помисли Маринко, који такве не воли. И зато несвесно помисли на надувенка из војничких дана, који га је малтретирао и вређао на сваком кораку. И у глави поче да му се врти филм из војничких дана 1929. године.
Вече. Око 9 сати је. На стражи стоји, у ували између две букве, срасле једна уз другу. Мало даље протиче поток и сећа га на родну Треботинску реку, у лето, мању од траке воде просуте из кофе. Често и пресуши. Тада рибе, повучене у малобројне вирове, постану лак плен деци, која је хватају рукама. Дурмитор. Смреке се усекле у оазе плодности стена. Повише њих јеле украшене боровим иглицама. Ветар леди, мраз напада, а ипак топло је у дому веверица, горе изнад главе му, у букви. Маринко се греје на жару, у сећању тек прошлог лета. Поглед му радосно лети у мрак, судара се са стаблима и долазе натраг, њему, да му каже: Спавај! Једноличност певања грана у грубом миловању и жубор планинског потока, учинише своје и Маринко задрема. Тад дође, баш у зао час, наредник и прекину лет у завичај, код жене и ћерке и поведе Маринка ветру на удар, ближе потоку. Три вечери су кости трпеле лед у самој сржи, три ноћи је мраз певао на његовим ушима и грчио му прсте око челика цеви пушке, а четврте је бес везао наредника за букву, зору да дочека будан. Пета ноћ. Маринко се греје у затвору и чека суђење за велеиздају.
П
ОЛАЗАК У РАТ - 3.
Сласт му прену мозак, дрхтавица отвори очи у стварност, . Он се трже крај постеље. "Шта чекам", помисли. И пође да је ломи, да сади. Можда ће нешто израсти. Софија га дочека као њива, топла и свесна. Извежбаним покретима одбаци непотребно са ње и њега. Обоје засијаше наги, преломљени као сенке у пољупцу што живот значи. Кревет задрхта. Маринкове хладне руке, почеше да се греју на њеним дојкама. Она рашири ноге, високо у зраку и отвори се за његове налете, што двоје спајају у једно. Продире у њу, прво полако, уживајући, а онда нагло у дубину. "То, то... Дубље, ох дубље" јеца. Зноји се од сласти. Примила га дубоко, укљештила између ногу и не пушта. Кревет шкрипи! Ломи га, ломи и он њу. Ломи и ужива. Крв би да прокључа, потпаљена жаром задњег спајања, пред пут у незвесност рата. Постеља му мека, њено помамно тело. Дојке бујне, а чврсте, нестају му у рукама. Руке се греју. Стомак складна линија. "Као да није родила, иако ради напорно, за мене је очувана". Кревет дрхти, само што не пукне. Грч их опусти. Одлетеше у рајске висине у истом трену. Остаде у њој, дуго, дуго с уживањем. Предахну на кратко, па започе поново да открива зору. Баш је топла, врела. Дојке јој набрекле и црвене. А кукови податни, меша заносно. Љуби јој сваки део тела. Гризе јој црвенило јабука зрелих и сочних. Продире опет у зору, опет нову непознату... Она се измигољи на кратко и окрену му леђа. Полулопте заблисташе као да су од седефа. Он се промешкољи мало и утера јој га поново, до јаја. Она јаукну "То, то... Само тако" и замеша куковима, мека и податна. Само за њега. Сад и можда никад више... Обоје убрзаше. Опусти их грч... Леже на леђима, знојави од страсти љубавне... Она преде... "Дођи још једном, ко зна кад ћемо опет". А бедра топла, влажна, раширена... Део себе преточи у снагу тог уласка у нову зору, па се вину ниско изнад тела ка дојкама... Једну стеже да се прихвати зубима, другу милује руком, а она га опет понесе у свет својих тајни...
После, Маринко устаде и препорођен поче да се обалачи. Навуче чакшире сукнене, обу опанке пуне плеве од сена... Обуче и капут, такође сукнени, закопча га, а поглед никако да одвоји од Софијиног тела, његове постеље до малочас, што се диже и спушта све спорије, освежено ваздухом који полако гаси врелину крви у набреклим жилама. "За десетак дана други ће ме заменити", проће му кроз главу."И ако ће... Види само каква је. Расна. Многи ће се отимати. Већину ће сломити, баш ко мене. Нека је"...
Сласт му прену мозак, дрхтавица отвори очи у стварност, . Он се трже крај постеље. "Шта чекам", помисли. И пође да је ломи, да сади. Можда ће нешто израсти. Софија га дочека као њива, топла и свесна. Извежбаним покретима одбаци непотребно са ње и њега. Обоје засијаше наги, преломљени као сенке у пољупцу што живот значи. Кревет задрхта. Маринкове хладне руке, почеше да се греју на њеним дојкама. Она рашири ноге, високо у зраку и отвори се за његове налете, што двоје спајају у једно. Продире у њу, прво полако, уживајући, а онда нагло у дубину. "То, то... Дубље, ох дубље" јеца. Зноји се од сласти. Примила га дубоко, укљештила између ногу и не пушта. Кревет шкрипи! Ломи га, ломи и он њу. Ломи и ужива. Крв би да прокључа, потпаљена жаром задњег спајања, пред пут у незвесност рата. Постеља му мека, њено помамно тело. Дојке бујне, а чврсте, нестају му у рукама. Руке се греју. Стомак складна линија. "Као да није родила, иако ради напорно, за мене је очувана". Кревет дрхти, само што не пукне. Грч их опусти. Одлетеше у рајске висине у истом трену. Остаде у њој, дуго, дуго с уживањем. Предахну на кратко, па започе поново да открива зору. Баш је топла, врела. Дојке јој набрекле и црвене. А кукови податни, меша заносно. Љуби јој сваки део тела. Гризе јој црвенило јабука зрелих и сочних. Продире опет у зору, опет нову непознату... Она се измигољи на кратко и окрену му леђа. Полулопте заблисташе као да су од седефа. Он се промешкољи мало и утера јој га поново, до јаја. Она јаукну "То, то... Само тако" и замеша куковима, мека и податна. Само за њега. Сад и можда никад више... Обоје убрзаше. Опусти их грч... Леже на леђима, знојави од страсти љубавне... Она преде... "Дођи још једном, ко зна кад ћемо опет". А бедра топла, влажна, раширена... Део себе преточи у снагу тог уласка у нову зору, па се вину ниско изнад тела ка дојкама... Једну стеже да се прихвати зубима, другу милује руком, а она га опет понесе у свет својих тајни...
После, Маринко устаде и препорођен поче да се обалачи. Навуче чакшире сукнене, обу опанке пуне плеве од сена... Обуче и капут, такође сукнени, закопча га, а поглед никако да одвоји од Софијиног тела, његове постеље до малочас, што се диже и спушта све спорије, освежено ваздухом који полако гаси врелину крви у набреклим жилама. "За десетак дана други ће ме заменити", проће му кроз главу."И ако ће... Види само каква је. Расна. Многи ће се отимати. Већину ће сломити, баш ко мене. Нека је"...
РАСТАНАК - 2.
Старе стубе, дотрајале, ипак ојачане ледом нове и боље, шкрипе под теретом младости. Тридесет му је година. Млад, снажан, бркајлија. Сила. Живот у њему, пред њим. Снажне ноге полако додирују земљу - камен и тело, згрчено мразом излази на светло магли. Снажан је. Руке испуниле капут од грубог сукна, опуштене низ тело, шаке стиснуте у песнице. Лице лепо и окрутно, не разазнаје се од магле и зноја, коса црна нестала у шајкачи. Иде одлучно. Лед у барицима, дело ноћашњег мраза, пуцкета под теретом 85 кила. Отвара, прескочивши три степеника напуклог прага, спољна врата чакмаре. Студен уђе пре њега у собу испуњену присуством сина, ћерке и мајке му. Мајка хрче...
Опростићу се, рећи им довиђења. Нећу будити децу. Најслађи сан. Кад могу, нек спавају. Прилази дрвеној постељи у углу. Мајка хрче. Спава. У зору је заспала. Старица. Мислила је о мени. О рату.
Узима руком крај губера и нежно, као да је дете, покрива је. Онда погледа децу у другом углу кревета. Загрљена, окренута једно другом, сањају.
Брат и сестра. Син и ћерка. Шта ће са њима бити?
Две сузе, свака у другом оку, топе зној непреспаване ноћи. Да заплаче би.
Можда их нећу видети више. Ох, задњи пут је данас у зору, пред пут у смрт. Не! Није истина. Морам живети.
Гледа их дуго, непомичан. Сваки део тела, откривен им у борби против вампира сна, анализира, ствара слику у мозгу за незаборав, само смрћу уништиву. Петао залупа крилима да би се угрејао и запева. Мраз заледи звук.
Он се трже и пође жени. Можда задњи пут са њом. А она је жена. "Ако погинем, други ће бити отац мојој деци. Жене су такве, увек пронађу другог. Не могу без човека. Слабе су оне... Или прејаке. Ох"!
Старе стубе, дотрајале, ипак ојачане ледом нове и боље, шкрипе под теретом младости. Тридесет му је година. Млад, снажан, бркајлија. Сила. Живот у њему, пред њим. Снажне ноге полако додирују земљу - камен и тело, згрчено мразом излази на светло магли. Снажан је. Руке испуниле капут од грубог сукна, опуштене низ тело, шаке стиснуте у песнице. Лице лепо и окрутно, не разазнаје се од магле и зноја, коса црна нестала у шајкачи. Иде одлучно. Лед у барицима, дело ноћашњег мраза, пуцкета под теретом 85 кила. Отвара, прескочивши три степеника напуклог прага, спољна врата чакмаре. Студен уђе пре њега у собу испуњену присуством сина, ћерке и мајке му. Мајка хрче...
Опростићу се, рећи им довиђења. Нећу будити децу. Најслађи сан. Кад могу, нек спавају. Прилази дрвеној постељи у углу. Мајка хрче. Спава. У зору је заспала. Старица. Мислила је о мени. О рату.
Узима руком крај губера и нежно, као да је дете, покрива је. Онда погледа децу у другом углу кревета. Загрљена, окренута једно другом, сањају.
Брат и сестра. Син и ћерка. Шта ће са њима бити?
Две сузе, свака у другом оку, топе зној непреспаване ноћи. Да заплаче би.
Можда их нећу видети више. Ох, задњи пут је данас у зору, пред пут у смрт. Не! Није истина. Морам живети.
Гледа их дуго, непомичан. Сваки део тела, откривен им у борби против вампира сна, анализира, ствара слику у мозгу за незаборав, само смрћу уништиву. Петао залупа крилима да би се угрејао и запева. Мраз заледи звук.
Он се трже и пође жени. Можда задњи пут са њом. А она је жена. "Ако погинем, други ће бити отац мојој деци. Жене су такве, увек пронађу другог. Не могу без човека. Слабе су оне... Или прејаке. Ох"!
НЕПОЗНАТОЈ...
Једно поподне
били смо заједно.
Историја тог поподнева
је случајна, као и живот
и све што доноси.
Испит... сам у холу...
дим и остало.
Ипак, самоћа је испарила
са димом, кроз отворени прозор,
чим сам спазио трему,
на лицу девојке до мене.
Смешећи се,
почео сам да је тешим,
ја, највећи тремарош.
И заборавио сам све о себи...
И предстојећи испит
и велике планове...
Заборавио сам све,
осим ње.
То поподне,
које је личило на сан,
провели смо заједно.
Можда грешим, али мени је улица
била тако лепа и романтична.
И све куће, сви паркови и сви људи,
све то, што је промицало крај нас,
било је дивно, свеже, величанствено...
ПОРУЧИТЕ СВОЈ ПРИМЕРАК!
Књига је одштампана! Има 174 стране, А5 је формата и можете је купити по цени од 500,00 динара за испоруке на кућну адресу у Србији на мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.. Уплату извршите на жиро рачун: 310-209359-17 и очекујте књигу. За испоруке у иностранству јавите се на исти мејл, па ћемо се договорити о цени и термину испоруке…
Поштовани посетиоци, драги песници,
Изашло је из штампе друго издање моје прве књиге ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ. Издавач је Удружење песника Србије - ПоезијаСРБ, а штампарија СаТЦИП из Врњачке Бање - пословница Читлук. Прво издање књиге објављено је 1990. године. Издавач је био КУД "Вук Караџић" из мог места, а књига је штампана у штампарији "ГРАФО СРЕМ" у Шиду у тиражу од 1.000 примерака. Друго допуњено и измењено издање објављујем после 20 година, па је и то један мали јубилеј. Оно је скоро идентично са првим издањем, а измене се односе на корекције и дотеривања код појединих песама. У књизи су и три нове, до сада не објављиване песме: СВЕТ /страна 8./, КАД САМ БИО ДЕТЕ /страна 9./ и МАКИ /страна 10./. Овде Вам, као илустрацију моје поезије, поклањам 3 песме: ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ /страна 5./, /страна 9./, БЕЛЕЖИ СРЦЕ /страна 122/ и БЕСКРАЈ И ТАМА /страна 145./. Књига има 174 стране, А5 је формата и можете је поручити на мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. по цени од 500,00 динара за испоруке на кућну адресу у Србији. За испоруке у иностранству јавите се на исти мејл, па ћемо се договорити о цени и термину испоруке...
Изашло је из штампе друго издање моје прве књиге ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ. Издавач је Удружење песника Србије - ПоезијаСРБ, а штампарија СаТЦИП из Врњачке Бање - пословница Читлук. Прво издање књиге објављено је 1990. године. Издавач је био КУД "Вук Караџић" из мог места, а књига је штампана у штампарији "ГРАФО СРЕМ" у Шиду у тиражу од 1.000 примерака. Друго допуњено и измењено издање објављујем после 20 година, па је и то један мали јубилеј. Оно је скоро идентично са првим издањем, а измене се односе на корекције и дотеривања код појединих песама. У књизи су и три нове, до сада не објављиване песме: СВЕТ /страна 8./, КАД САМ БИО ДЕТЕ /страна 9./ и МАКИ /страна 10./. Овде Вам, као илустрацију моје поезије, поклањам 3 песме: ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ /страна 5./, /страна 9./, БЕЛЕЖИ СРЦЕ /страна 122/ и БЕСКРАЈ И ТАМА /страна 145./. Књига има 174 стране, А5 је формата и можете је поручити на мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. по цени од 500,00 динара за испоруке на кућну адресу у Србији. За испоруке у иностранству јавите се на исти мејл, па ћемо се договорити о цени и термину испоруке...
С поштовањем, Љубодраг Обрадовић
ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ
Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.
Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.
Опширније: ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ II - књига поезије Љубодрага Обрадовића
Jom Webplayer - Search
In order to view this object you need Flash Player 9+ support!
Оригинално песничко стваралаштво...
Сарадња са Књижевним клубовима...
Издавачка делатност...
Ширење поезије...
Дружење песника...